Kako je Novosađanin preko Indije i Engleske stigao u „Vojvodinu”

Novosađanin Miloš Subotin se pre pet godina iz britanske prestonice vratio u rodni grad zbog stare dame „Vojvodine”.

Kao i mnogi derani, počeo je da trči za loptom u „Vošinoj” omladinskoj školi. Za razliku od vršnjaka mu, čuvenog Gojka Kačara, Miloš je rano uvideo da se „neće od fudbala ’leba najesti”. Ipak, ostao je zanavek inficiran crveno-belom farbom, novosadskom.

Godine prolazile, Miloš je završio novinarstvo i upisao master studije 2011, kad je sklonost ka sportu dobila novu dimenziju. S dvojicom prijatelja pokrenuo je sajt kapiten.rs, prvi sportski u Novom Sadu. Od toga se nije moglo živeti, pa je krenuo u pečalbu.

– Preko organizacije za razmenu studenata, obreo sam se u Indiji, u gradu Bangaloru – seća se Miloš. – Radio sam u kompaniji za komunikacije. Tamo su bila i dva Kolumbijca, uz koje sam usavršavao španski jezik. Brzo sam napredovao od mesta operatera u kol-centru, preko supervizora, do pozicije da biram nove radnike.

Uvek je bilo da veću poziciju prati bolja plata, ali u martu 2014. Miloš je dao otkaz i vratio se u Novi Sad. Zašto, pobogu? 

– Približavao se stoti rođendan FK „Vojvodina”. A za proslavu veka mog kluba jedino mesto na planeti gde sam tad želeo da budem je Novi Sad – objašnjava gosn Subotin.

Shvatio je da najviše na svetu želi da bude portparol nekog fudbalskog kluba, pre svega „Vojvodine”, naravno. Upravi je ponudio da radi u pi-ar službi džaba, kao volonter. Predlog nije prošao pa je odlučio da pokuša usred kolevke fudbala, sanjajući o „Arsenalu”, omiljenom klubu (posle „Vojvodine”). 

– Spakovao sam kofere i otišao u London. Obišao sam sve tamošnje klubove, ali nisam mogao u bilo kojem naći posao, bar volonterski. Muka me naterala da radim razne poslove, dok se nisam obreo u jednoj sjajnoj kompaniji (booking.com). Oduševio me način rada, međuljudski odnosi i kompletno funkcionisanje firme, ali sam nastavio da pratim konkurse fudbalskih klubova. Jedan je bio „Arsenalov”: javio sam se, prošao sve selekcije i dobio posao da vodim turiste po stadionu i trofejnoj sali. Posao iz snova! Odlučio sam: u Srbiju se ne vraćam. Jedino ako me slučajno iz „Vojvodine” ne pozovu – rezonovao je Subotin.

Tri meseca sve je išlo glatko, ali sudbina je 2015. opet umešala crveno-bele prste, kad je „Vojvodina” u čuvenoj torinskoj utakmici deklasirala „Sampdoriju” sa 4 : 0.

– Drugar me je zamolio da za jedan sajt napišem tekst povodom tog meča, što sam sa zadovoljstvom uradio. Članak je naišao na veliki o?ek, a tadašnji direktor „Vojvodine” Aleksandar Dunđerski me je potražio. Našao je moj ovdašnji broj telefona, ali pošto sam bio u Engleskoj, nije me mogao dobiti. Od sestre sam čuo da me traže iz „Vojvodine” te sam im poslao mejl da vidim o čemu se radi. Dunđerski je čuo da sam u Londonu i pisao da „Vojvodini” treba neko ko bi uređivao sajt i internet prezentaciju kluba, misli da bih to odlično radio, ali pošto sam u Londonu – želi mi puno sreće. Nije slutio da ću prihvatiti posao. Kao što mi je bio san da radim u „Arsenalu”, još više sam želeo to u mojoj „Voši”. Objasnio sam im da je „Vojvodina” moja najveća ljubav i prijateljski smo se rastali – pamti Miloš.

Tako je zov patine s „Karađorđa” na?ačao topove sa čuvenog „Emirates Stadiuma” ili „Emirata”, kako se ovde naziva. Mnogo njih mu je, veli Miloš, reklo da nije normalan kad je London zamenio Novim Sadom i „Arsenal” svojom „Vošom”, ali, prva ljubav zaborava nema. Traje i danas. U poslednjih pet godina, klub je promenio sedam predsednika i uprava, ali Subotin, portparol kluba, uvek je tu.

– Istorija „Vojvodine” je toliko lepa i bogata da čovek može u mnogo toga da se zaljubi. Uz to, zar nije najprirodnije da čovek najviše voli klub iz grada u kojem je rođen? – jednostavno rezonuje „Vošin” pi-ar.

U „Arsenalu” je Milošev zadatak bio da pravi društvo posetiocima velelepnog stadiona, otvorenog 2006. Zdanje „kô vasionski brod”, čija je gradnja koštala 390 miliona funti. A gosti bukvalno sami idu obeleženom trasom, niko ne treba da ih vodi.

– Dobiju uređaje pomoću kojih, na različitim jezicima, dobijaju objašnjenja. Posao fenomenalan i plata da nekoliko sati pričaš s ljudima o fudbalu! Ili, u slučaju incidenta, pozovem obezbeđenje, što se u mom „mandatu” nikad nije desilo – seća se Miloš.

        Dušan Knežić