Новосађанин Милош Суботин се пре пет година из британске престонице вратио у родни град због старе даме „Војводине”.
Као и многи дерани, почео је да трчи за лоптом у „Вошиној” омладинској школи. За разлику од вршњака му, чувеног Гојка Качара, Милош је рано увидео да се „неће од фудбала ’леба најести”. Ипак, остао је занавек инфициран црвено-белом фарбом, новосадском.
Године пролазиле, Милош је завршио новинарство и уписао мастер студије 2011, кад је склоност ка спорту добила нову димензију. С двојицом пријатеља покренуо је сајт капитен.рс, први спортски у Новом Саду. Од тога се није могло живети, па је кренуо у печалбу.
– Преко организације за размену студената, обрео сам се у Индији, у граду Бангалору – сећа се Милош. – Радио сам у компанији за комуникације. Тамо су била и два Колумбијца, уз које сам усавршавао шпански језик. Брзо сам напредовао од места оператера у кол-центру, преко супервизора, до позиције да бирам нове раднике.
Увек је било да већу позицију прати боља плата, али у марту 2014. Милош је дао отказ и вратио се у Нови Сад. Зашто, побогу?
– Приближавао се стоти рођендан ФК „Војводина”. А за прославу века мог клуба једино место на планети где сам тад желео да будем је Нови Сад – објашњава госн Суботин.
Схватио је да највише на свету жели да буде портпарол неког фудбалског клуба, пре свега „Војводине”, наравно. Управи је понудио да ради у пи-ар служби џаба, као волонтер. Предлог није прошао па је одлучио да покуша усред колевке фудбала, сањајући о „Арсеналу”, омиљеном клубу (после „Војводине”).
– Спаковао сам кофере и отишао у Лондон. Обишао сам све тамошње клубове, али нисам могао у било којем наћи посао, бар волонтерски. Мука ме натерала да радим разне послове, док се нисам обрео у једној сјајној компанији (боокинг.цом). Одушевио ме начин рада, међуљудски односи и комплетно функционисање фирме, али сам наставио да пратим конкурсе фудбалских клубова. Један је био „Арсеналов”: јавио сам се, прошао све селекције и добио посао да водим туристе по стадиону и трофејној сали. Посао из снова! Одлучио сам: у Србију се не враћам. Једино ако ме случајно из „Војводине” не позову – резоновао је Суботин.
Три месеца све је ишло глатко, али судбина је 2015. опет умешала црвено-беле прсте, кад је „Војводина” у чувеној торинској утакмици декласирала „Сампдорију” са 4 : 0.
– Другар ме је замолио да за један сајт напишем текст поводом тог меча, што сам са задовољством урадио. Чланак је наишао на велики о?ек, а тадашњи директор „Војводине” Александар Дунђерски ме је потражио. Нашао је мој овдашњи број телефона, али пошто сам био у Енглеској, није ме могао добити. Од сестре сам чуо да ме траже из „Војводине” те сам им послао мејл да видим о чему се ради. Дунђерски је чуо да сам у Лондону и писао да „Војводини” треба неко ко би уређивао сајт и интернет презентацију клуба, мисли да бих то одлично радио, али пошто сам у Лондону – жели ми пуно среће. Није слутио да ћу прихватити посао. Као што ми је био сан да радим у „Арсеналу”, још више сам желео то у мојој „Воши”. Објаснио сам им да је „Војводина” моја највећа љубав и пријатељски смо се растали – памти Милош.
Тако је зов патине с „Карађорђа” на?ачао топове са чувеног „Емиратес Стадиума” или „Емирата”, како се овде назива. Много њих му је, вели Милош, рекло да није нормалан кад је Лондон заменио Новим Садом и „Арсенал” својом „Вошом”, али, прва љубав заборава нема. Траје и данас. У последњих пет година, клуб је променио седам председника и управа, али Суботин, портпарол клуба, увек је ту.
– Историја „Војводине” је толико лепа и богата да човек може у много тога да се заљуби. Уз то, зар није најприродније да човек највише воли клуб из града у којем је рођен? – једноставно резонује „Вошин” пи-ар.
У „Арсеналу” је Милошев задатак био да прави друштво посетиоцима велелепног стадиона, отвореног 2006. Здање „кô васионски брод”, чија је градња коштала 390 милиона фунти. А гости буквално сами иду обележеном трасом, нико не треба да их води.
– Добију уређаје помоћу којих, на различитим језицима, добијају објашњења. Посао феноменалан и плата да неколико сати причаш с људима о фудбалу! Или, у случају инцидента, позовем обезбеђење, што се у мом „мандату” никад није десило – сећа се Милош.
Душан Кнежић
