POPRAVLJA HARMONIKE BEZ SKICA I ŠABLONA: SA ISKUSTVOM, NASLEĐEM I SLUHOM Vladimirov zaštitni znak su mehovi izrađeni na tradicionalan način
I bez velike reklame i pompe, radionica Vladimira Živkovića pod imenom „Harmonija” pronašla je svoj put do klijenata – od kulturno-umetničkih društava i muzičkih škola širom Vojvodine, preko osmoletki i vrtića, pa do pojedinaca iz zemlje i dijaspore koji donose instrumente baš njemu.
Popravkom harmonika, ali i klavira, bavi se 27 godina, a za poslove restauracije na tradicionalan način, budući da mehove izrađuje sam, dobio je 2022. sertifikat starog zanata, postavši tako jedini u Srbiji iz ove branše sa zvaničnom potvrdom majstorstva.
Iako se oprobao u različitim poslovima, put ga je vodio do fascinacije iz rane mladosti, kada je vikende provodio uz teču, koji je, nakon izučenog zanata u Australiji, otvorio radionicu u Zrenjaninu. A kako kod nas ne postoji formalno obrazovanje za tu delatnost, osim jednog predmeta na Akademiji umetnosti u okviru Odseka za harmoniku, Vladimir se usavršavao upravo uz ovog člana familije. Ipak, sa nečim moraš biti i rođen, a to je odličan sluh. Doduše, to može biti i hendikep, kako mu reče jedan profesor, jer je u stanju da doteruje instrument do savršenstva, mada 70 odsto ljudi ne čuje te frekvencije.
– Najčešće popravljam harmonike – kaže ovaj Novosađanin. – Za klavir ponekad i odbijem mušteriju jer imam kolegu koji to radi vrhunski i uvek gledam da bude posla za sve. A takav mi je i radni prostor, prosto nema mesta za generalku, ali na licu mesta mogu da štimujem, zamenim žice ili čivije... Internet čini čuda, pa kako imam Instagram i Fejsbuk stranicu za koje slikam neki neobičan kvar, često mi dolaze naši ljudi iz inostranstva: svrate tokom godišnjeg odmora pa donesu instrumente, skupe da bi se servisirali makar gde. Bude tu i umetnika koji nastupaju u Novom Sadu, poput Čileanca, kojem se nešto pokvarilo, a sutradan je imao koncert, pa je bilo stani-pani. Skoro mi je bio rođeni brat Lepe Brene, a imam saradnju i sa našim Mićom Jankovićem i šefom Narodnog orkestra RTV Bojanom Milinkovićem.
A za strance bitan faktor je i cena.
– U razgovoru sa prijateljem iz Nemačke, saznao sam da bi mu za tri tona koja su „ispala” tamo tražili 300 evra, a ja bih naplatio možda 25 – dodaje. – Sećam se Amerikanca, koji je bio presrećan kada sam mu za samo 100 evra sredio bandoneon, dijatonski instrument od drveta na kojem prati plesne nastupe svoje žene i njenog partnera u tangu, dok bi ga preko to, tvrdi, koštalo čak 4.500.
Najveći izazov, na kojem je, uz sina, radio mesec dana, bila je potpuno rasturena harmonika.
– „Nemoj se smejati nego pomagaj”, rekla mi je mušterija donevši kartonsku kutiju sa delovima koji su čamili 15 godina, čekajući njegovog prijatelja da ih sastavi – kaže uz osmeh. – Uradili smo sve odreda: basove, klapne, dihtaciju, nov meh... Zamislite samo 448 tonova koje bih i po sedam-osam puta uzeo u ruke da naštimujem!
Italijanski katalog, naši promoteri
Kao što ne radi prepravke instrumenata, što znači da se od dugmetare napravi klavirna harmonika, tako se i za amaterske harmonike iz 50-ih samo zahvali ljudima na saradnji.
– One prosto ne mogu da se poprave. Sve je tada drugačije rađeno, materijali loši, registri ne idu lepo, dirka nije lagana, dok su profesionalne harmonike iz 60-ih i 70-ih i danas top. Od marke zavisi i kvalitet, a Italijani su carevi u tome. Kod nas su najpoznatije Guerrini i Dallape, mada se sad pojavljuju i nove: Paolo Soprani, Scandalli, a ima i američkih varijanata, ali se nisu zaprimile. Eks-Ju je Italijanima bilo najveće tržište, ovde su ih prodavali kao kokice, čak su napravili harmoniku koja se, ako se ne varam, zvala jugoslovenska dugmetara, karakteristična po tome što su dirke poređane u šest „redi”, na ravnoj dasci. Na nas su štampali i kataloge sa poznatim harmonikašima kao promoterima – objašnjava sagovornik, pokazujući fotografije na kojima su Kemiš, Bata Kanda i Branimir Đokić iz mlađih dana. – Postojao je u njima i red vožnje za trajekt koji je dvaput nedeljno, od Zadra do Ankone, prevozio one koji bi poželeli da posete Kastelfidardo, kolevku harmonike. Kad se Jugoslavija raspala, obe fabrike su propale.
Sa zadovoljstvom primećuje da se dugmetare vraćaju na velika vrata, naročito u srednjim muzičkim školama, budući da se neke kompozicije tehnički ne mogu izvesti na klavirnoj harmonici. S druge strane, dodaje, za celokupni „vozni park” obrazovnih ustanova nema ohrabrujuće reči, osim što su za školu „Isidor Bajić”, pri selidbi u novu zgradu, kupljeni kompletno novi instrumenti.
– Kad sam 1998. otvorio radionicu, zvali su me da napravim ugovor sa PU „Radosno detinjstvo”. Do bombardovanja, za pet meseci, obišao sam tridesetak ustanova, a onda je to zamrlo. Nemaju novca, puste deci tranzistor i to je to. Međutim, mom sinu su vaspitačice svirale. Kad sam ga upisivao u vrtić, rekao sam u upravi: školica koja primi mog sina ima besplatno održavanje instrumenata, a tako je i bilo u Janka Čmelika. Sad me zovu, rashoduju: „nosi, samo nosi da ne bacimo u kontejner”, kažu. Tuga. Nedavno, posle 15, možda i 20 godina, bio sam u vrtiću „Plavi zec” u Miletićevoj da štimujem klavir koji imaju u sali za fizičko, jer ih je sramota kad im neko dođe a hteo bi da zasvira.
Kupovina novog instrumenta nije za prosečan džep, pa se stari ili čuvaju ili preprodaju.
– Male su 1.500 evra, a dugmetare nemaš ispod 2.000, dok se polovne mogu naći za 200-300 evra. Iste harmonike i danas radim, sve se vrte ukrug. Za sve popravke imaš da kupiš alat, ali je i on skup. Samo ovaj deo koji se koristi da odšrafiš dugmiće košta sto evra. Možeš to i rukom, ali ti prsti poplave zbog oštrih ivica ili pak super lepka kojim ih je neko, u nuždi, pričvrstio. Mnogo toga napravim sam, po sebi, nema tu patenta – objašnjava pokazujući presu za pravljenje meha, cirkular za sečenje, spravicu za krivljenje kabinske dirke, gde ne možeš prići rukom niti kleštama, a dobro mu dođu i odbačeni delovi kojima nađe novu namenu: ručka za okretanje mesa na roštilju, drška tiganja, zubarski instrument...
Da širi posao, kaže, nema plan – potpuno je ispunjen i srećan što sin želi da krene njegovim stopama.
– Nema zanata koji ne može da hrani svoga gazdu. Tako i njega učim. Nisu to novci da voziš poršea i putuješ na Bahame, ali imaš. Evo prošle nedelje mi niko nije ušao u radionicu: on gleda u mobilni, ja sviram gitaru, a onda se očas posla napuni instrumentima, pa smo mirni dok ne odradimo sve – veli Vladimir.
Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
