ПОПРАВЉА ХАРМОНИКЕ БЕЗ СКИЦА И ШАБЛОНА: СА ИСКУСТВОМ, НАСЛЕЂЕМ И СЛУХОМ Владимиров заштитни знак су мехови израђени на традиционалан начин
И без велике рекламе и помпе, радионица Владимира Живковића под именом „Хармонија” пронашла је свој пут до клијената – од културно-уметничких друштава и музичких школа широм Војводине, преко осмолетки и вртића, па до појединаца из земље и дијаспоре који доносе инструменте баш њему.
Поправком хармоника, али и клавира, бави се 27 година, а за послове рестаурације на традиционалан начин, будући да мехове израђује сам, добио је 2022. сертификат старог заната, поставши тако једини у Србији из ове бранше са званичном потврдом мајсторства.
Иако се опробао у различитим пословима, пут га је водио до фасцинације из ране младости, када је викенде проводио уз течу, који је, након изученог заната у Аустралији, отворио радионицу у Зрењанину. А како код нас не постоји формално образовање за ту делатност, осим једног предмета на Академији уметности у оквиру Одсека за хармонику, Владимир се усавршавао управо уз овог члана фамилије. Ипак, са нечим мораш бити и рођен, а то је одличан слух. Додуше, то може бити и хендикеп, како му рече један професор, јер је у стању да дотерује инструмент до савршенства, мада 70 одсто људи не чује те фреквенције.
– Најчешће поправљам хармонике – каже овај Новосађанин. – За клавир понекад и одбијем муштерију јер имам колегу који то ради врхунски и увек гледам да буде посла за све. А такав ми је и радни простор, просто нема места за генералку, али на лицу места могу да штимујем, заменим жице или чивије... Интернет чини чуда, па како имам Инстаграм и Фејсбук страницу за које сликам неки необичан квар, често ми долазе наши људи из иностранства: сврате током годишњег одмора па донесу инструменте, скупе да би се сервисирали макар где. Буде ту и уметника који наступају у Новом Саду, попут Чилеанца, којем се нешто покварило, а сутрадан је имао концерт, па је било стани-пани. Скоро ми је био рођени брат Лепе Брене, а имам сарадњу и са нашим Мићом Јанковићем и шефом Народног оркестра РТВ Бојаном Милинковићем.
А за странце битан фактор је и цена.
– У разговору са пријатељем из Немачке, сазнао сам да би му за три тона која су „испала” тамо тражили 300 евра, а ја бих наплатио можда 25 – додаје. – Сећам се Американца, који је био пресрећан када сам му за само 100 евра средио бандонеон, дијатонски инструмент од дрвета на којем прати плесне наступе своје жене и њеног партнера у тангу, док би га преко то, тврди, коштало чак 4.500.
Највећи изазов, на којем је, уз сина, радио месец дана, била је потпуно растурена хармоника.
– „Немој се смејати него помагај”, рекла ми је муштерија доневши картонску кутију са деловима који су чамили 15 година, чекајући његовог пријатеља да их састави – каже уз осмех. – Урадили смо све одреда: басове, клапне, дихтацију, нов мех... Замислите само 448 тонова које бих и по седам-осам пута узео у руке да наштимујем!
Италијански каталог, наши промотери
Као што не ради преправке инструмената, што значи да се од дугметаре направи клавирна хармоника, тако се и за аматерске хармонике из 50-их само захвали људима на сарадњи.
– Оне просто не могу да се поправе. Све је тада другачије рађено, материјали лоши, регистри не иду лепо, дирка није лагана, док су професионалне хармонике из 60-их и 70-их и данас топ. Од марке зависи и квалитет, а Италијани су цареви у томе. Код нас су најпознатије Guerrini и Dallape, мада се сад појављују и нове: Paolo Soprani, Scandalli, а има и америчких варијаната, али се нису запримиле. Екс-Ју је Италијанима било највеће тржиште, овде су их продавали као кокице, чак су направили хармонику која се, ако се не варам, звала југословенска дугметара, карактеристична по томе што су дирке поређане у шест „реди”, на равној дасци. На нас су штампали и каталоге са познатим хармоникашима као промотерима – објашњава саговорник, показујући фотографије на којима су Кемиш, Бата Канда и Бранимир Ђокић из млађих дана. – Постојао је у њима и ред вожње за трајект који је двапут недељно, од Задра до Анконе, превозио оне који би пожелели да посете Кастелфидардо, колевку хармонике. Кад се Југославија распала, обе фабрике су пропале.
Са задовољством примећује да се дугметаре враћају на велика врата, нарочито у средњим музичким школама, будући да се неке композиције технички не могу извести на клавирној хармоници. С друге стране, додаје, за целокупни „возни парк” образовних установа нема охрабрујуће речи, осим што су за школу „Исидор Бајић”, при селидби у нову зграду, купљени комплетно нови инструменти.
– Кад сам 1998. отворио радионицу, звали су ме да направим уговор са ПУ „Радосно детињство”. До бомбардовања, за пет месеци, обишао сам тридесетак установа, а онда је то замрло. Немају новца, пусте деци транзистор и то је то. Међутим, мом сину су васпитачице свирале. Кад сам га уписивао у вртић, рекао сам у управи: школица која прими мог сина има бесплатно одржавање инструмената, а тако је и било у Јанка Чмелика. Сад ме зову, расходују: „носи, само носи да не бацимо у контејнер”, кажу. Туга. Недавно, после 15, можда и 20 година, био сам у вртићу „Плави зец” у Милетићевој да штимујем клавир који имају у сали за физичко, јер их је срамота кад им неко дође а хтео би да засвира.
Куповина новог инструмента није за просечан џеп, па се стари или чувају или препродају.
– Мале су 1.500 евра, а дугметаре немаш испод 2.000, док се половне могу наћи за 200-300 евра. Исте хармонике и данас радим, све се врте укруг. За све поправке имаш да купиш алат, али је и он скуп. Само овај део који се користи да одшрафиш дугмиће кошта сто евра. Можеш то и руком, али ти прсти поплаве због оштрих ивица или пак супер лепка којим их је неко, у нужди, причврстио. Много тога направим сам, по себи, нема ту патента – објашњава показујући пресу за прављење меха, циркулар за сечење, справицу за кривљење кабинске дирке, где не можеш прићи руком нити клештама, а добро му дођу и одбачени делови којима нађе нову намену: ручка за окретање меса на роштиљу, дршка тигања, зубарски инструмент...
Да шири посао, каже, нема план – потпуно је испуњен и срећан што син жели да крене његовим стопама.
– Нема заната који не може да храни свога газду. Тако и њега учим. Нису то новци да возиш поршеа и путујеш на Бахаме, али имаш. Ево прошле недеље ми нико није ушао у радионицу: он гледа у мобилни, ја свирам гитару, а онда се очас посла напуни инструментима, па смо мирни док не одрадимо све – вели Владимир.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
