СИНИША ПРОДАНОВИЋ: ПСИХОТЕРАПЕУТ ПО ЗВАЊУ, МАЈСТОР СТАРОГ ЗАНАТА ПО ДУШИ Књиге не лечи речима већ рукама
Једино место у Новом Саду где и данас можете старој публикацији продужити живот јесте радионица књиговесца Синише Продановића.
Трудећи се да сачува њену аутентичност, а користећи древне технике и машине, сваку донесену књигу Синиша третира као посебну причу. Највећу лепоту овог готово изумрлог заната види у трансформацији – од нечег што се често једва може листати до финалног производа који изгледа као оригинал.
Будући да се школовао за психолога и психотерапеута, њему ово није примарно занимање, али далеко од тога да међу овим браншама нема додирних тачака.
– Кад кренем да рестаурирам, а то некад траје по две-три недеље и тражи много стрпљења, искључим се из свега другог. Мени је то процес регенерације, то је моја терапија: радим рукама, и то оно што волим – објашњава саговорник.
А да би књигама поставио праву „дијагнозу”, то не може само путем телефонског разговора са муштеријама, већ је потребан сусрет уживо, кад реченица „Треба само мало да се закрпи” убрзо пада у воду након што виде колико фаза има читав процес.
– Кад неко донесе стару књигу, морам прво целу да је расклопим на табаке ако је шивена, да извучем стари конац или кламере, ако су листови изгужвани, да их испеглам, ако фале делови, да се закрпе, а када се ставе и корице, треба да стоји 48 сати како би се осушила – објашњава саговорник, додајући да често до њега стижу покрпљене разноразним „помагалима”: селотејпом, ханзапластима, изолир траком, те је проблем и скинути све те лепкове а да се оригиналан папир не оштети.
Иначе је често приморан да сам прави комбинације које ће држати и пластику и папир јер квалитетних лепкова какви су у доба СФРЈ стизали из Словеније више нема. А тако је и са осталим потрепштинама, па и деловима.
– Све купујемо у Београду, од картона до платна, и то на мало, што је често тешко извести. За ову стару ручну пресу, рецимо, треба ми неко ко би направио дрвени део са навојима. Нашао сам једног столара у Суботици којем је деда оставио алат, али не зна да га користи – каже.
Још као основац, Продановић је у овај посао ушао преко оца, који је годинама радио у штампарији „Будућност”, а потом отишао у приватнике, отворивши занатску радњу и имавши среће да откупи старе али квалитетне машине из 19. века, произведене у Бечу и Будимпешти, које су чамиле у подруму једног новосадског књиговесца.
Пресу, нож, златотисак и справу за штанцовање користе, каже, 50 година, али их оне и даље служе.
У златно доба имали су успешну сарадњу са факултетима, Службеним листом, Скупштином, библиотекама, манастирима и црквама, али како су традиционалне књиговезачке радионице замрле услед појаве нових дигиталних технологија, пре неколико година били су приморани да затворе занатску радњу.
Ипак, захваљујући препорукама од уста до уста, људи им и даље долазе, како из Београда, Суботице, Сомбора, тако и из Немачке, Италије, Швајцарске...
Међу њиховим уратцима нема само књига већ и стрипова, албума за фотографије са картонкама, јеловника за ресторане... Неки од занимљивих захтева били су за Продановића прави изазов.
– Пре две године, девојка која предаје фотографију на Академији уметности припремала је докторски рад, неку врсту књига у књизи. Како такво нешто не постоји, две недеље сам само смишљао како то да технички изведем према њеној замисли.
Изазов ми је била и 250 година стара Библија из Јужне Америке, чије су корице рађене од шкољки, па и Куран, који се обрнуто чита. Иначе волим да експериментишем, те сам тако сам правио папир за корице, и то од траве, коју сам кувао и пресовао на традиционалан начин – додаје.
Ко ће наследити занат?
За књиговесца је поред креативности, каже, потребна вештина баратања различитим алатом: тестером, чекићем, фалцбајном, који се прави од животињске кости и служи за савијање папира, скалпелом, шилом, деклишером итд., али и познавање како се понашају различити материјали, па се може рећи да је у његовим рукама више заната. Физичка снага није пресудна, те се не сматра ни мушким ни женским занимањем.
Како додаје, младих шегрта данас нема, па је испомоћ већином у оквиру породице, док је било је периода кад су имали и десет запослених.
– Не знам да ли ћу имати наследнике, а што се тиче деце, могу рећи да су врло креативна. Свакако планирам у догледно време неку врсту едукације како бих пренео знање – каже Продановић, додајући да су му се обраћали људи који се баве сродним врстама уметности, а желели би да путем мини радионица овладају књиговезачким занатом.
