SINIŠA PRODANOVIĆ: PSIHOTERAPEUT PO ZVANJU, MAJSTOR STAROG ZANATA PO DUŠI Knjige ne leči rečima već rukama
Jedino mesto u Novom Sadu gde i danas možete staroj publikaciji produžiti život jeste radionica knjigovesca Siniše Prodanovića.
Trudeći se da sačuva njenu autentičnost, a koristeći drevne tehnike i mašine, svaku donesenu knjigu Siniša tretira kao posebnu priču. Najveću lepotu ovog gotovo izumrlog zanata vidi u transformaciji – od nečeg što se često jedva može listati do finalnog proizvoda koji izgleda kao original.
Budući da se školovao za psihologa i psihoterapeuta, njemu ovo nije primarno zanimanje, ali daleko od toga da među ovim branšama nema dodirnih tačaka.
– Kad krenem da restauriram, a to nekad traje po dve-tri nedelje i traži mnogo strpljenja, isključim se iz svega drugog. Meni je to proces regeneracije, to je moja terapija: radim rukama, i to ono što volim – objašnjava sagovornik.
A da bi knjigama postavio pravu „dijagnozu”, to ne može samo putem telefonskog razgovora sa mušterijama, već je potreban susret uživo, kad rečenica „Treba samo malo da se zakrpi” ubrzo pada u vodu nakon što vide koliko faza ima čitav proces.
– Kad neko donese staru knjigu, moram prvo celu da je rasklopim na tabake ako je šivena, da izvučem stari konac ili klamere, ako su listovi izgužvani, da ih ispeglam, ako fale delovi, da se zakrpe, a kada se stave i korice, treba da stoji 48 sati kako bi se osušila – objašnjava sagovornik, dodajući da često do njega stižu pokrpljene raznoraznim „pomagalima”: selotejpom, hanzaplastima, izolir trakom, te je problem i skinuti sve te lepkove a da se originalan papir ne ošteti.
Inače je često primoran da sam pravi kombinacije koje će držati i plastiku i papir jer kvalitetnih lepkova kakvi su u doba SFRJ stizali iz Slovenije više nema. A tako je i sa ostalim potrepštinama, pa i delovima.
– Sve kupujemo u Beogradu, od kartona do platna, i to na malo, što je često teško izvesti. Za ovu staru ručnu presu, recimo, treba mi neko ko bi napravio drveni deo sa navojima. Našao sam jednog stolara u Subotici kojem je deda ostavio alat, ali ne zna da ga koristi – kaže.
Još kao osnovac, Prodanović je u ovaj posao ušao preko oca, koji je godinama radio u štampariji „Budućnost”, a potom otišao u privatnike, otvorivši zanatsku radnju i imavši sreće da otkupi stare ali kvalitetne mašine iz 19. veka, proizvedene u Beču i Budimpešti, koje su čamile u podrumu jednog novosadskog knjigovesca.
Presu, nož, zlatotisak i spravu za štancovanje koriste, kaže, 50 godina, ali ih one i dalje služe.
U zlatno doba imali su uspešnu saradnju sa fakultetima, Službenim listom, Skupštinom, bibliotekama, manastirima i crkvama, ali kako su tradicionalne knjigovezačke radionice zamrle usled pojave novih digitalnih tehnologija, pre nekoliko godina bili su primorani da zatvore zanatsku radnju.
Ipak, zahvaljujući preporukama od usta do usta, ljudi im i dalje dolaze, kako iz Beograda, Subotice, Sombora, tako i iz Nemačke, Italije, Švajcarske...
Među njihovim uratcima nema samo knjiga već i stripova, albuma za fotografije sa kartonkama, jelovnika za restorane... Neki od zanimljivih zahteva bili su za Prodanovića pravi izazov.
– Pre dve godine, devojka koja predaje fotografiju na Akademiji umetnosti pripremala je doktorski rad, neku vrstu knjiga u knjizi. Kako takvo nešto ne postoji, dve nedelje sam samo smišljao kako to da tehnički izvedem prema njenoj zamisli.
Izazov mi je bila i 250 godina stara Biblija iz Južne Amerike, čije su korice rađene od školjki, pa i Kuran, koji se obrnuto čita. Inače volim da eksperimentišem, te sam tako sam pravio papir za korice, i to od trave, koju sam kuvao i presovao na tradicionalan način – dodaje.
Ko će naslediti zanat?
Za knjigovesca je pored kreativnosti, kaže, potrebna veština baratanja različitim alatom: testerom, čekićem, falcbajnom, koji se pravi od životinjske kosti i služi za savijanje papira, skalpelom, šilom, deklišerom itd., ali i poznavanje kako se ponašaju različiti materijali, pa se može reći da je u njegovim rukama više zanata. Fizička snaga nije presudna, te se ne smatra ni muškim ni ženskim zanimanjem.
Kako dodaje, mladih šegrta danas nema, pa je ispomoć većinom u okviru porodice, dok je bilo je perioda kad su imali i deset zaposlenih.
– Ne znam da li ću imati naslednike, a što se tiče dece, mogu reći da su vrlo kreativna. Svakako planiram u dogledno vreme neku vrstu edukacije kako bih preneo znanje – kaže Prodanović, dodajući da su mu se obraćali ljudi koji se bave srodnim vrstama umetnosti, a želeli bi da putem mini radionica ovladaju knjigovezačkim zanatom.
