„SEDEF MAGLA“ OTVORILA PALIĆKI FESTIVAL I RASPALILA DUHOVE Podsećanje na prvu srpsku atentatorku i udovicu čuvenog novosadskog lekara
Ovogodišnje izdanje Festivala evropskog filma Palić, otvoreno je sinoć svetskom premijerom filma „Sedef magla” nedavno preminulog reditelja Milorada Milinkovića.
Inicijalna radnja ovog ostvarenja smeštena je u 1882, kada je Jelena Ilka Marković pokušala da ubije kralja Milana Obrenovića u beogradskoj Sabornoj crkvi. Osuđena je na 20 godina zatvora, ali je ubrzo zatim pronađena mrtva u zatvorskoj ćeliji – zvanična verzija glasila je da se obesila peškirom o krevet.
Budući da je film posvećen nekom drugom vremenu i drugoj temi – ponovnom otvaranju istrage o njenom (samo)ubistvu, nije bilo ni realno očekivati da se u njemu iole ozbiljnija pažnja posveti Ilkinim novosadskim danima.
A činjenica jeste da se dve decenije pre no što će pokušati da ubije prvog srpskoj kralja (u novijoj istoriji Srbije) prva srpska atentatorka udala za prvog srpskog anatoma – Jovana Andrejevića Jolesa. I da je s njim tokom tog kratkog braka živela u današnjoj Ulici Grčkoškolskoj, u zdanju pod čislom 3 – u zgradi u kojoj je početkom 19. veka delovala Grčka škola.
Za vreme Bune 1848. u ovom su se zdanju novosadski Srbi, na čelu sa Jovanom Rajićem, dogovorili o podizanju ustanka. Već sledeće godine, prilikom bombardovanja grada sa Petrovaradinske tvrđave, škola je prilično stradala i stajala je kao ruina sve do 1853, kada je počelo prikupljanje priloga za njenu obnovu.
Nažalost, škola se nikada više nije vratila u objekat, koji će polako ponovo postajati stambeni, da bi ga 1869. i zvanično grčko-cincarska zajednica poklonila Srpskoj velikoj pravoslavnoj gimnaziji.
Smrt po nalogu srpskog dvora ili ministra Garašanina?
U studiji Vande Perović „Ilka Marković: Upisivanje u političku istoriju Srbije” navedeno je da je tog 11. oktobra 1882. Ilka Marković oko 10 sati pre podne ušla u Sabornu crkvu na glavni ulaz; sporedni ulaz sa strane česme bio je zatvoren. Ilka je dala sledeći opis događaja: „Kada sam ušla u crkvu nisam nisakim obraćala pažnju jer sam imala u glavi misao koja me je rukovodila“. Izabrala je da stoji sa leve strane, pored ikone za celivanje, jer je znala da će kralj Milan morati da prođe tim putem. „Ja na nikog nisam obraćala pažnju, jer sam ja jedino bila uzbuđena mojom mišlju“. U crkvi je čekala preko dva sata. Kralj Milan je sa kraljicom Natalijom u pratnji svojih ađutanata, potpukovnika Koste Protića i majora Dragutina Franasovića, ušao u hram oko podne. Kada je episkop Mojsije počeo službu uz pojanje hora bogoslova, Ilka je otkočila pištolj, uperila ga u kralja Milana i opalila. „Kada dođe naspram mene ja ga ugledah, izvučem u taj mah revolver i uperivši ga u lice kraljevo opalim. Revolver puče. Njegovo visočanstvo posrnu. Da li je ubijen ili nije to ne znam. Mene odmah uhvatiše i šta je dalje bilo ne znam“, ispričala je u istrazi... Pošto se tokom suđenja politička zavera nije mogla dokazati, a Ilka je insistirala na ličnom činu atentata, presuda je glasila da je to bio čin osvete. I osuđena je na smrt. Ona je na to rekla da je presudom zadovoljna i da očekuje izvršenje kazne. Ipak, iako nije sama zatražila pomilovanje, kazna je preinačena na 20 godina zatvora i Ilka je sprovedena u požarevački zatvor na izdržavanje kazne. Tamo je, u svojoj ćeliji, 29. maja 1883. nađena mrtva. Srbija je bila uverena u to da je Jolesovoj udovici presuđeno po nalogu dvora, ali desetak godina kasnije, kada kralj Milan više nije bio na prestolu, došlo je do otvorene polemike između njega i ministra unutrašnjih dela u vreme atentata Milutina Garašanina, gde su jedan drugog optuživali za Ilkinu smrt.
U Grčkoškolsku 3 će se po povratku sa visokih evropskih škole useliti Jovan Andrejević Joles, ugledni novosadski lekar, ali i teoretičar, književni kritičar, prevodilac i nezaobilazni estetičar čuvenog profesorskog stola u gostionici „Kod kamile”.
Školovao se najpre u Novom Sadu, potom u Temišvaru, Pešti i Pragu, da bi studije medicine završio na Bečkom univerzitetu. U carstvujušćoj Vijeni se nakratko bavio i lekarskom praksom, ali je tamo dva puta završio i u zatvoru, zbog učešća u radu Ujedinjene omladine srpske.
Nakon što se vratio u Novi Sad, otvara Andrejević privatnu lekarsku ordinaciju, ali se i uključuje u društveni život te će biti među važnijim inicijatorima osnivanja Srpskog narodnog pozorišta 1861. godine, a nešto kasnije, uz Lazu Kostića, i glavni krivac što se Šekspir prvi put pojavio na srpskoj pozornici.
U međuvremenu će se, 1863, oženiti tada sedamnaestogodišnjom Jelenom Ilkom Bajić. Njeni roditelji su bili ugledni podanici Habzburške monarhije – otac Konstantin Kosta Bajić bio je u mađarskom Šopronju viši službenik suda, dok je majka Judita, rođena Konstantinović, vodila poreklo iz bogate i poznate novosadske porodice.
Ubrzo posle majčine iznenadne smrti 1859. (ovde se, najverovatnije, takođe radilo o zločinu, ali to je neka druga priča), Ilka i njena starija sestra Lujza po očevoj se želji sele u Novi Sad kod tetke Sofije Dimić, udovice novosadskog lekara Aleksandra Dimića. Nakon što se Lujza uda i s mužem odseli za Srbiju, Ilka ostaje sama s tetkom, čestitom ali prilično teškom ženom.
I, po tvrdnjama Anke Ninković, prijateljice Ilkine, mlada devojka je, navodno „probudila svojom neobičnom pojavom simpatije i sažaljenje mladog doktora /.../ i u njemu je sazrela namera da spase ovu nežnu dušu od tetkinih ćudi i samovolje, mada je vrlo dobro znao koliko je već u njemu razvijena klica neizlečive bolesti – tuberkuloze”.
Iako nisu imali dece, brak Ilke i Jovana, po tvrdnjama njihovih savremenika, poput velike novosadske glumice Milke Grgurove, bio je srećan. Ilka je čak predstavljala veliku podršku mužu dok je, iako su mu pluća tad već prilično bila načeta tuberkulozom, sa Lazom Kostićem prevodio Šekspira.
Naime, na inicijativu ove dvojice tada mladih ali već uglednih Novosađana, formiran je u varoši novosadskoj u povodu tristogodišnjice rođenja Viljema Šekspira, odbor za proslavu ovog jubileja. I taj će odbor zauzeti čvrst stav da prvo pojavljivanje „pesnika nad pesnicima” med Srbima ne sme da bude kakav prevod prevoda, kao što je u to vreme još bio običaj u Nemačkoj i nekim drugim evropskim zemljama, već prevod s originala. Insistiralo se, dakle, na „pravom Šekspiru”.
Tako će Laza i Joles, koristeći izvornik, prevesti na srpski, upravo u Andrejevićevom stanu u Grčkoškolskoj, prve dve scene istorijske Šekspirove drame „Ričard III”. I 30. aprila po starom odnosno 12. maja po novom kalendaru 1864, u okviru svetkovanja Šekspira, ali i proslave preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad, u dvorani kod „Carice Jelisavete” Novosađani su se prvi put sreli sa kraljem-grbavcem, uzorom sviju zlikovaca.
„Srbi se nisu pobunili protiv ovog komada; naprotiv, po svemu sudeći, pokazali su svoje dopadanje”, konstatovaće dr Vladeta Popović u čuvenoj studiji „Šekspir u Srbiji”. Za taj uspeh je itekako bila zaslužna činjenica da se radilo o predstavi na srpskom jeziku, mada nije nevažno i što je vojvodu od Glostera tumačio –Laza Telečki.
Nažalost, svega dva meseca kasnije, 21. jula 1864, Jovan Andrejević umreće od tuberkuloze i biće sahranjen na Uspenskom groblju. Nakon tri godine žalovanja, pod pritiskom porodice koja se plašila da će mlada udovica „propasti od tuge”, Ilka napušta stan u Grčkoškolskoj 3 i prelazi kod sestre u Beograd.
Ubrzo će prihvatiti bračnu ponudu konjičkog oficira i potonjeg radikalskog poslanika, pukovnika Jevrema Markovića, inače starijeg brata prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovića.
„Jevrem Marković je bio vrlo ozbiljan čovek, skoro bi se moglo reći sumoran, koji se i ne zna nasmejati. Pa ipak je mogao biti prijatan”, zapisala je Milka Grgurova. Venčali su se 24. novembra 1867.
Nije, međutim, Ilkin brak ni s Jevremom Markovićem imao srećan kraj. Osim što nisu imali potomstvo, pukovnik će 1878. biti pogubljen zbog navodnog učešća u Topolskoj buni. Streljan je u Aranđelovcu 12. maja 1878, a legenda kaže da se Ilka na njegovom grobu zarekla da će Milanu Obrenoviću doći glave: Kad već nisi srećan da imaš sina, ja ću te osvetiti.
Četiri će potom godine Ilka planirati ubistvo kneza, koji je u međuvremenu postao kralj. Nakon jednog diplomatskog putovanja, Milan Obrenović se 11. oktobra 1882, parobrodom vratio u Srbiju i iskrcao na Savskom pristaništu. Odmah je krenuo u Sabornu crkvu „da zablagodari Bogu što je srećno doputovao”. Tamo ga je čekala Ilka.
U trenutku kad je kralj celivao ikonu, ona je izvukla revolver, pucala i – promašila. Drugu priliku nije dobila, jer će je razoružati kraljev ađutant Dragutin Franasović.
Kuršum koji je ispaljen je sačuvan, i to ne samo kao dokaz. Kralj Milan će narediti da se optoči dragim kamenjem i koristiće ga kao iglu za kravatu. Takođe će narediti i da se udovica pukovnika Markovića nekako dovede u vezu s radikalima, ali isleđivanje nije dokazalo njihovo učešće.
Kako ta eventualna politička pozadina nije potvrđena, suđeno joj je za pokušaj atentata iz ličnih pobuda i osuđena je na smrt 12. aprila 1883. Iako joj je presuda preinačena u kaznu zatvora, nekoliko sedmica kasnije pronađena je zadavljena u svojoj ćeliji. I mada su tragovi govorili da samoubistvo nije bilo moguće, ozbiljnom istragom se niko nije bavio.
Sve do „Sedef magle”...
