„СЕДЕФ МАГЛА“ ОТВОРИЛА ПАЛИЋКИ ФЕСТИВАЛ И РАСПАЛИЛА ДУХОВЕ Подсећање на прву српску атентаторку и удовицу чувеног новосадског лекара
Овогодишње издање Фестивала европског филма Палић, отворено је синоћ светском премијером филма „Седеф магла” недавно преминулог редитеља Милорада Милинковића.
Иницијална радња овог остварења смештена је у 1882, када је Јелена Илка Марковић покушала да убије краља Милана Обреновића у београдској Саборној цркви. Осуђена је на 20 година затвора, али је убрзо затим пронађена мртва у затворској ћелији – званична верзија гласила је да се обесила пешкиром о кревет.
Будући да је филм посвећен неком другом времену и другој теми – поновном отварању истраге о њеном (само)убиству, није било ни реално очекивати да се у њему иоле озбиљнија пажња посвети Илкиним новосадским данима.
А чињеница јесте да се две деценије пре но што ће покушати да убије првог српској краља (у новијој историји Србије) прва српска атентаторка удала за првог српског анатома – Јована Андрејевића Јолеса. И да је с њим током тог кратког брака живела у данашњој Улици Грчкошколској, у здању под числом 3 – у згради у којој је почетком 19. века деловала Грчка школа.
За време Буне 1848. у овом су се здању новосадски Срби, на челу са Јованом Рајићем, договорили о подизању устанка. Већ следеће године, приликом бомбардовања града са Петроварадинске тврђаве, школа је прилично страдала и стајала је као руина све до 1853, када је почело прикупљање прилога за њену обнову.
Нажалост, школа се никада више није вратила у објекат, који ће полако поново постајати стамбени, да би га 1869. и званично грчко-цинцарска заједница поклонила Српској великој православној гимназији.
Смрт по налогу српског двора или министра Гарашанина?
У студији Ванде Перовић „Илка Марковић: Уписивање у политичку историју Србије” наведено је да је тог 11. октобра 1882. Илка Марковић око 10 сати пре подне ушла у Саборну цркву на главни улаз; споредни улаз са стране чесме био је затворен. Илка је дала следећи опис догађаја: „Када сам ушла у цркву нисам нисаким обраћала пажњу јер сам имала у глави мисао која ме је руководила“. Изабрала је да стоји са леве стране, поред иконе за целивање, јер је знала да ће краљ Милан морати да прође тим путем. „Ја на никог нисам обраћала пажњу, јер сам ја једино била узбуђена мојом мишљу“. У цркви је чекала преко два сата. Краљ Милан је са краљицом Наталијом у пратњи својих ађутаната, потпуковника Косте Протића и мајора Драгутина Франасовића, ушао у храм око подне. Када је епископ Мојсије почео службу уз појање хора богослова, Илка је откочила пиштољ, уперила га у краља Милана и опалила. „Када дође наспрам мене ја га угледах, извучем у тај мах револвер и уперивши га у лице краљево опалим. Револвер пуче. Његово височанство посрну. Да ли је убијен или није то не знам. Мене одмах ухватише и шта је даље било не знам“, испричала је у истрази... Пошто се током суђења политичка завера није могла доказати, а Илка је инсистирала на личном чину атентата, пресуда је гласила да је то био чин освете. И осуђена је на смрт. Она је на то рекла да је пресудом задовољна и да очекује извршење казне. Ипак, иако није сама затражила помиловање, казна је преиначена на 20 година затвора и Илка је спроведена у пожаревачки затвор на издржавање казне. Тамо је, у својој ћелији, 29. маја 1883. нађена мртва. Србија је била уверена у то да је Јолесовој удовици пресуђено по налогу двора, али десетак година касније, када краљ Милан више није био на престолу, дошло је до отворене полемике између њега и министра унутрашњих дела у време атентата Милутина Гарашанина, где су један другог оптуживали за Илкину смрт.
У Грчкошколску 3 ће се по повратку са високих европских школе уселити Јован Андрејевић Јолес, угледни новосадски лекар, али и теоретичар, књижевни критичар, преводилац и незаобилазни естетичар чувеног професорског стола у гостионици „Код камиле”.
Школовао се најпре у Новом Саду, потом у Темишвару, Пешти и Прагу, да би студије медицине завршио на Бечком универзитету. У царствујушћој Вијени се накратко бавио и лекарском праксом, али је тамо два пута завршио и у затвору, због учешћа у раду Уједињене омладине српске.
Након што се вратио у Нови Сад, отвара Андрејевић приватну лекарску ординацију, али се и укључује у друштвени живот те ће бити међу важнијим иницијаторима оснивања Српског народног позоришта 1861. године, а нешто касније, уз Лазу Костића, и главни кривац што се Шекспир први пут појавио на српској позорници.
У међувремену ће се, 1863, оженити тада седамнаестогодишњом Јеленом Илком Бајић. Њени родитељи су били угледни поданици Хабзбуршке монархије – отац Константин Коста Бајић био је у мађарском Шопроњу виши службеник суда, док је мајка Јудита, рођена Константиновић, водила порекло из богате и познате новосадске породице.
Убрзо после мајчине изненадне смрти 1859. (овде се, највероватније, такође радило о злочину, али то је нека друга прича), Илка и њена старија сестра Лујза по очевој се жељи селе у Нови Сад код тетке Софије Димић, удовице новосадског лекара Александра Димића. Након што се Лујза уда и с мужем одсели за Србију, Илка остаје сама с тетком, честитом али прилично тешком женом.
И, по тврдњама Анке Нинковић, пријатељице Илкине, млада девојка је, наводно „пробудила својом необичном појавом симпатије и сажаљење младог доктора /.../ и у њему је сазрела намера да спасе ову нежну душу од теткиних ћуди и самовоље, мада је врло добро знао колико је већ у њему развијена клица неизлечиве болести – туберкулозе”.
Иако нису имали деце, брак Илке и Јована, по тврдњама њихових савременика, попут велике новосадске глумице Милке Гргурове, био је срећан. Илка је чак представљала велику подршку мужу док је, иако су му плућа тад већ прилично била начета туберкулозом, са Лазом Костићем преводио Шекспира.
Наиме, на иницијативу ове двојице тада младих али већ угледних Новосађана, формиран је у вароши новосадској у поводу тристогодишњице рођења Виљема Шекспира, одбор за прославу овог јубилеја. И тај ће одбор заузети чврст став да прво појављивање „песника над песницима” мед Србима не сме да буде какав превод превода, као што је у то време још био обичај у Немачкој и неким другим европским земљама, већ превод с оригинала. Инсистирало се, дакле, на „правом Шекспиру”.
Тако ће Лаза и Јолес, користећи изворник, превести на српски, управо у Андрејевићевом стану у Грчкошколској, прве две сцене историјске Шекспирове драме „Ричард III”. И 30. априла по старом односно 12. маја по новом календару 1864, у оквиру светковања Шекспира, али и прославе пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад, у дворани код „Царице Јелисавете” Новосађани су се први пут срели са краљем-грбавцем, узором свију зликоваца.
„Срби се нису побунили против овог комада; напротив, по свему судећи, показали су своје допадање”, констатоваће др Владета Поповић у чувеној студији „Шекспир у Србији”. За тај успех је итекако била заслужна чињеница да се радило о представи на српском језику, мада није неважно и што је војводу од Глостера тумачио –Лаза Телечки.
Нажалост, свега два месеца касније, 21. јула 1864, Јован Андрејевић умреће од туберкулозе и биће сахрањен на Успенском гробљу. Након три године жаловања, под притиском породице која се плашила да ће млада удовица „пропасти од туге”, Илка напушта стан у Грчкошколској 3 и прелази код сестре у Београд.
Убрзо ће прихватити брачну понуду коњичког официра и потоњег радикалског посланика, пуковника Јеврема Марковића, иначе старијег брата првог српског социјалисте Светозара Марковића.
„Јеврем Марковић је био врло озбиљан човек, скоро би се могло рећи суморан, који се и не зна насмејати. Па ипак је могао бити пријатан”, записала је Милка Гргурова. Венчали су се 24. новембра 1867.
Није, међутим, Илкин брак ни с Јевремом Марковићем имао срећан крај. Осим што нису имали потомство, пуковник ће 1878. бити погубљен због наводног учешћа у Тополској буни. Стрељан је у Аранђеловцу 12. маја 1878, а легенда каже да се Илка на његовом гробу зарекла да ће Милану Обреновићу доћи главе: Кад већ ниси срећан да имаш сина, ја ћу те осветити.
Четири ће потом године Илка планирати убиство кнеза, који је у међувремену постао краљ. Након једног дипломатског путовања, Милан Обреновић се 11. октобра 1882, паробродом вратио у Србију и искрцао на Савском пристаништу. Одмах је кренуо у Саборну цркву „да заблагодари Богу што је срећно допутовао”. Тамо га је чекала Илка.
У тренутку кад је краљ целивао икону, она је извукла револвер, пуцала и – промашила. Другу прилику није добила, јер ће је разоружати краљев ађутант Драгутин Франасовић.
Куршум који је испаљен је сачуван, и то не само као доказ. Краљ Милан ће наредити да се опточи драгим камењем и користиће га као иглу за кравату. Такође ће наредити и да се удовица пуковника Марковића некако доведе у везу с радикалима, али ислеђивање није доказало њихово учешће.
Како та евентуална политичка позадина није потврђена, суђено јој је за покушај атентата из личних побуда и осуђена је на смрт 12. априла 1883. Иако јој је пресуда преиначена у казну затвора, неколико седмица касније пронађена је задављена у својој ћелији. И мада су трагови говорили да самоубиство није било могуће, озбиљном истрагом се нико није бавио.
Све до „Седеф магле”...
