Varoški spomenar: Ringlov

A ringlovi baš ulaze u punu sezonu. Kada spomenem ovu voćku, za koju mi sin, student biologije, odmah reče latinski naziv “Prunus domestica” odmah se setim dečačkih dana. „Hoćemo li na ringlove?” čuveno je pitanje koje je najčešće vezivano za kraj školske godine i početak letnjeg raspusta. Bilo ih je na svakom koraku, žutih i crvenih, ali su nama najprivlačniji bili dok su svi ličili jedni na druge – zeleni: kiseli, a deci, opet, tako izazovni i slatki.

Omiljene destinacije bogate ringlovima nalazile su se duž ograde pored igrališta u Mičurinovoj ulici i u Futoškom parku. Nismo se libili ni da po koji put odemo u avanturu u tada zapušteni plac „iza porodilišta”, dok smo onaj ispod Drndusove terase (jedan jako namrgođeni lik koji je često umeo da nas s prvog sprata počasti kofom prosute vode) čuvali za posebne prilike jer je bio i krupan i sočan.



Ispočetka, dok još nismo bili najbolje upoznati s nuspojavama, brali smo ih i tamanili nemilice. Neki od nas bi potom dane provodili na toaletu, dok bi drugi fasovali povišenu temperaturu. Kada smo u međuvremenu malo porasli, zeleni ringlovi su postajali idealna prilika da se pojedinci, skloni eskiviranju časova, dosete ringlova u nameri da živa u toplomeru pređe 37. podeljak, što je automatski značilo izboksovano opravdanje.



Najlošije sam se osećao kada su neki brali ringlove da bi se njima gađali. Toga je, možda, nekada bilo, sada, čini mi se sve manje. Ipak su lepši zreli, pa makar završili i u burencetu za kominu. Jer, kad druge nema, dobra je i ona od ringlova...



S. Savić