Варошки споменар: Ринглов

А ринглови баш улазе у пуну сезону. Када споменем ову воћку, за коју ми син, студент биологије, одмах рече латински назив “Прунус доместица” одмах се сетим дечачких дана. „Хоћемо ли на ринглове?” чувено је питање које је најчешће везивано за крај школске године и почетак летњег распуста. Било их је на сваком кораку, жутих и црвених, али су нама најпривлачнији били док су сви личили једни на друге – зелени: кисели, а деци, опет, тако изазовни и слатки.

Омиљене дестинације богате рингловима налазиле су се дуж ограде поред игралишта у Мичуриновој улици и у Футошком парку. Нисмо се либили ни да по који пут одемо у авантуру у тада запуштени плац „иза породилишта”, док смо онај испод Дрндусове терасе (један јако намргођени лик који је често умео да нас с првог спрата почасти кофом просуте воде) чували за посебне прилике јер је био и крупан и сочан.



Испочетка, док још нисмо били најбоље упознати с нуспојавама, брали смо их и таманили немилице. Неки од нас би потом дане проводили на тоалету, док би други фасовали повишену температуру. Када смо у међувремену мало порасли, зелени ринглови су постајали идеална прилика да се појединци, склони ескивирању часова, досете ринглова у намери да жива у топломеру пређе 37. подељак, што је аутоматски значило избоксовано оправдање.



Најлошије сам се осећао када су неки брали ринглове да би се њима гађали. Тога је, можда, некада било, сада, чини ми се све мање. Ипак су лепши зрели, па макар завршили и у буренцету за комину. Јер, кад друге нема, добра је и она од ринглова...



С. Савић