DŽAJIĆ GA ZVAO U ZVEZDU, OSVOJIO ŠAMPIONSKU TITULU SA VOJVODINOM, A DANAS ŽIVI ŽIVOT DALEKO OD SRBIJE „Čitav Novi Sad slavio je s nama”, seća se fudbaler

Voleo je loptu iznad svega i zbog nje i za njenu ljubav i naklonost ništa mu nije bilo teško da uradi. Po čitave dane provodio je na igralištu, izučavao fudbalske veštine i tajne i „video“ se, jednog dana, u dresu Vojvodine, na prvoligaškoj sceni i pred punim tribinama.

Naravno, put do ostvarenja dečačkih maštarija nije bio jednostavan, krio je u sebi brojne zamke i prepreke, ali Stevan nije dozvoljavao da ga to omete. Smelo je išao samo unapred i, u zimu 1987. godine, konačno obukao crveno-beli dres Voše, u prvoj sezoni po povratku Novosađana iz tadašnje Druge u Prvu saveznu ligu nekadašnje Jugoslavije.

– U rodnom Obrovcu živeli smo moja majka Milica i ja, jer bio sam jedinac u porodici, dok je tata Gliša radio u Novom Sadu – počeo je Milovac, koji je tokom karijere igrao ne mestu centarhalfa. – Tek kada sam dospeo do uzrasta da krenem u osnovnu školu, mama i ja preselili smo se u veliki grad na obali Dunava i u njemu sam krenuo u školu „Ivan Gundulić“. Po čitav dan sam visio na školskom igralištu, igrajući mali fudbal, često i sa starijim momcima od sebe, koristeći priliku da čak branim za njihove ekipe. Bilo mi je važno jedino to da igram. Primetio me je jedan od tih starijih mladića i rekao mi da će me odvesti u mlađe kategorije Slavije, gde je nekoga poznavao. Tako je i bilo i od 12. godine bio sam njen član, sve do punoletstva, odnosno vremena kada sam počeo da igram za prvi tim.

U to vreme Slavija je imala odličnu školu fudbala i svakodnevno je na njenim terenima delifovalo na desetine dečaka i mladića, željnih da u fudbalu uspeju. Milovac je nastavio da evocira očigledno drage uspomene:

– U deveti i deseti razred išao sam u Trgovačku školu, tamo na Podbari, a onda i u Metaloprerađivačku školu „25. maj“, da bih školovanje nastavio u Hemijskoj školi, odmah uz Slavijino igralište. Na Salajci sam bio u generaciji sa Gerom Krsmanovićem, a prvi trener bio mi je jedan stariji čovek, koji je radio na pijaci, a zvao se  Lazar Lale Milić. Kasnije su to bili, u omladinscima, Đorđe Pavkov i Voja Krakanović, u vreme kada sam već prešao u seniorski tim. S Gerom sam kasnije zajedno prešao u redove Novog Sada. Ipak, kada sam postao prvotimac Slavije, ekipa je, iz Vojvođanske, ispala u Novosadsku ligu, pa sam tada prešao u Mladost iz Bačkog Jarka. Tamo sam bio pola godine, sve dok nisam otišao na odsluženje vojnog roka, a, po povratku, dres tog kluba nosio sam još godinu dana. Tek 1983. godine obreo sam se u redovima „kanarinaca“ s Detelinare i za Novi Sad sam igrao sve do selidbe u Vojvodinu. Sećam se da su dres tog kluba, u vremenu kada kada sam došao na Detelinaru, između ostalih, nosili Morača, Vasić, Vukadinović, Peca Kurćubić, Mostahinić, Grabo i da ne ređam dalje. Bili smo članovi Druge lige, tada veoma jakog i poštovanog takmičenja, ali nisam se time zadovoljavao. I dalje sam bio zaluđen fudbalom, toliko da je to bilo skoro nenormalno, pa sam maštao o daljem napredovanju.

Stevan je nosio žuto-plavi dres sve do 1987. godine...

– Najbolji rezultat Novi Sad je ostvario te godine kada se Vojvodina vratila u Prvu ligu, a mi smo bili drugi na tabeli. „Kanarinci“ su posle toga bili oslabljeni i ja sam, u decembru 1987. godine prešao u Vošu i čitavu prolećnu sezonu odigrao u crveno-belom dresu. Milorad Miša Kosanović, s kojim sam igrao u Novom Sadu, zvao me je da se preselim na stadion „Karađođe“, a on je tada radio, kao pomoćnik, sa Tonkom Vukušićem i Ljubom Španjolom. Znao me je jako dobro, kao i to kako igram, pa sam dobio njegov poziv da promenim sredinu, što sam i prihvatio. Odmah smo se vratili u najjače društvo, a ja sam stalno igrao, po opštim ocenama, veoma dobro. Trener nam je bio Ivica Brzić, kojem je pomagao Jovan Kovrlija, a posle njega ulogu šefa stručnog štaba preuzeo je Ljupko Petrović i, pravo niodkud, stvorena je generacija koja je 1989. godine osvojila drugu šampionsku titulu.

Kao i njegovi prethodnici s kojima smo razgovarali za (Ne)zaboravljene, poput Ljubomira Vorkapića i Miloša Šestića, Milovac pamti da niko u klubu, ni na kraj pameti, nije razmišljao o prvom mestu.

– Ljupko, Kosan i predsednik kluba Jovan Smederevac doveli su igrače za koje tada niko praktično nije ni znao. Došli su, primera radi, Siniša Mihajlović, pa Slaviša Jokanović, Budimir Vujačić, Goran Kartalija i Miroslav Tanjga. Naravno, među njima daleko najpoznatiji bio je Miloš Šestić, koji se vratio u domaći fudbal iz atinskog Olimpijakosa i koji je u klub stigao kad i ja. Upravo on postaće predvodnik tog šampionskog tima. Zaista, niko od nas nije ni pomislio na to da bismo mogli da postanemo prvaci. Ali baš niko živi! Jednostavno, nismo bili ni svesni toga da imamo tako dobru ekipu. Na utakmicama s klubovima iz ondašnje „velike četvorke“, dakle protiv Crvene zvezde, Partizana, Hajduka i Dinama, međutim, moglo je da se primeti da više ne postoji takva razlika u kvalitetu, kakva je bila u nekom prethodnom periodu. Do tada, veliki su razliku pravili u odnosu na tzv. manje klubove, a naš kvalitet je konstantno rastao, kao i motiv, odnosno nivo samopouzdanja. Jako dobro smo radili kod Ljupka, bilo je treninga koji skoro da nisu mogli da se izdrže, a, samim tim, naša kondicija mnogo je uticala na rasplet prvenstva. Kondicija, baš kao i atmosfera unutar tima.

Interesovalo nas je koje utakmice iz šampionske godine Stevan Milovac posebno pamti. Bilo je tada više susreta koji su, posebno na novosadskom stadionu, igrani pred velikim brojem gledalaca, koji kao da su osetili da se događa nešto posebno, nešto što će pronaći mesto u istoriji jugoslovenskog fudbala, ali i same Vojvodine.

– Bile su to, praktično, sve utakmice koje smo igrali s ondašnjim velikim ekipama. Recimo, Crvenu zvezdu smo u Novom Sadu pobedili sa 3:1, a taj trijum je, po meni, bio ključni, jer smo tada napravili osetniju razliku na tabeli u bodovima. Sjajno smo odigrali i susrete s Dinamom u Novom Sadu, pa s Hajdukom u Splitu, kojeg smo tada dobili na penale, jer tada nije postojao nerešen rezultat kao konačni ishod. Time smo Splićane odmah „otresli“ iz borbe za najviši plasman. Pamtim i susret sa Slobodom iz Tuzle, odigran na našem terenu, posle kojeg je postalo jasno da smo osvojili titulu. Slavili smo sa 4:2 i postali šampioni Jugoslavije... Kako da vam objasnim osećaj koji sam tog dana imao i kojeg smo, kao ekipa, bili gotovo nesvesni? Uradili smo nešto o čemu nismo ni u najluđim snovima maštali, jer niko, čini mi se ni mi sami, nije verovao da će taj sastav Vojvodine da dotera do titule. Tim pre što je u sastavu bilo jako puno mladih igrača, koji su tek počinjali ozbiljnije da igraju u Prvoj ligi. 

O samom slavlju, Steva je kratko rekao:

– Uradili smo, dakle, nešto što niko nije ni pomislio da može da se desi. Mogli smo, onako u potaji, samo da sanjamo da budemo prvaci, a upravo to nam se dogodilo, odnosno izborili smo se svojom snagom, verom, ali i kvalitetom za takav domet. U tim trenucima, lično, osetio sam veliku sreću i olakšanje, iako sam još uvek bio nesvestan velikog uspeha. Čitav Novi Sad tada je slavio s nama i to su, duboko u meni, ostale slike koje su mi se urezale u sećanje i kojih se, posle punih 37 godina, i danas rado sećam.

Posle osvajanja druge titule, međutim, šampionska ekipa se ubrzo rasturila.

– Dosta igrača je napustilo Vojvodinu, a ja sam tokom leta dobio ponudu da pređem u redove Crvene zvezde i bio sam na razgovoru u Beogradu s Draganom Džajićem. Međutim, kako su Vojvodinu čekali nastupi u Kupu evropskih šampiona, klub mi nije dozvolio da odem. Zamolio sam tada Džaju da mi, kada već ne mogu da dođem na Marakanu, pomogne da pronađem neki inostrani klub. Tada se javio Zoran Filipović, nekadašnji as Zvezde i naše reprezetacije, koji je postao trener portugalskog Salgeiroša, pa mu je Džajić rekao za mene. Imao sam tada već 27 godina, u sledećem februaru punio sam i 28, čime sam automatski ispunjavao uslov da odem van granica Jugoslavije. U Salgeirošu su već igrali Jovica Nikolić i Dragan Đukić, s kojim sam igrao ranije i u Bačkom Jarku. Odigrao sam jesenji deo sezone u Novom Sadu, a onda, tokom zimskog prelaznog roka, prešao u Portugaliju.

Tu je, praktično, počeo jedan veliki i značajni deo Stevanove karijere, koji je potrajao u narednih osam godina, sve do njegove 35, kada se oprostio od aktivnog igranja.

– Iskreno, kada sam čuo da je Salgeiroš tada bio drugoligaš, rekao sam Zoranu da neću tamo da pređem. Međutim, kada sam prespavao, odmah sutradan ponovo sam ga nazvao i rekao da dolazim. I nisam pogrešio! Odmah smo ušli u Prvu porugalsku ligu i posle sam još sedam godina nosio dres Salgeiroša u elitnom rangu. Predsednik tog kluba me je jako zavoleo, pa sam, i kada sam okončao karijeru, ostao u njemu da radim, sa zaduženjem da gledam utakmice naših budućih rivala. Bio sam u klubu iz Porta do 1998, kada je Filipović postao trener Vitorije Gimaraeš, pa sam i ja otišao tamo s njim, da mu budem pomoćnik. Nažalost, radii smo nekih šest-sedam meseci, kada su čelnici kluba rešili da preknu saradnju sa Zoranom, pa sam i ja, zajedno s njim, napustio taj klub. Posle toga, godinu dana nisam nigde radio, da bih 2000. prešao u redoveo Union Madere, u kojoj su igrali moj nekadašnji saigrač iz Vojvodine Dragan Gaćeša i Jokanović, koji je ranije igrao u Zemunu i Radu, kao i naš Simić.

Proveo je u Union Maderi Milovac godinu dana, kada mu se ponovo javio Zoran Filipović, koji je trebao da preuzme jedan grčki klub.

– Dao sam otkaz, ali me je Zoran zeznuo, pa sam tako ostao bez angažmana. Tada sam se iz Porta, u kojem sam već živeo 11 godina, preselio na jug, u grad Faro, gde smo Milonja Đukić, s kojim sam jako dobar, i ja zajedno otvorili kafić. Nažalost, taj objekat je bio mali i nije mogao da nam donese dovoljno novca da od toga obojica živimo, pa je Milonja otkupio moj deo, jer ima veliku familiju. Ja sam kupio drugi lokal i otvorio svoj kafić u centru Fara, u kojem smo radili od 2003. do 2019. godine.

Tada se Stevanu Milovcu dogodila porodična tragedija, u kojoj je preminula njegova supruga Anđelka, inače rođena Novosađanka.

– Ona je obolela od raka i umrla je posle godinu dana, a ja sam prodao kafić. Bilo mi je jako teško, ništa nisam radio, a posle ženine smrti i moja glava bila je sva luda. Tada me je, 2021. pozvao predsednik Salgeiroša i pitao da li želim da se vratim u klub i tu ponudu sam prihvatio. Danas radim sa svim selekcijama, od mladog tima, U-19 selekcije, a sada treniram B ekipu iz Porta i juniorski sastav do 19 godina – završio je Stevan Milovac.

Aleksandar Predojević