ЏАЈИЋ ГА ЗВАО У ЗВЕЗДУ, ОСВОЈИО ШАМПИОНСКУ ТИТУЛУ СА ВОЈВОДИНОМ, А ДАНАС ЖИВИ ЖИВОТ ДАЛЕКО ОД СРБИЈЕ „Читав Нови Сад славио је с нама”, сећа се фудбалер

Волео је лопту изнад свега и због ње и за њену љубав и наклоност ништа му није било тешко да уради. По читаве дане проводио је на игралишту, изучавао фудбалске вештине и тајне и „видео“ се, једног дана, у дресу Војводине, на прволигашкој сцени и пред пуним трибинама.

Наравно, пут до остварења дечачких маштарија није био једноставан, крио је у себи бројне замке и препреке, али Стеван није дозвољавао да га то омете. Смело је ишао само унапред и, у зиму 1987. године, коначно обукао црвено-бели дрес Воше, у првој сезони по повратку Новосађана из тадашње Друге у Прву савезну лигу некадашње Југославије.

– У родном Обровцу живели смо моја мајка Милица и ја, јер био сам јединац у породици, док је тата Глиша радио у Новом Саду – почео је Миловац, који је током каријере играо не месту центархалфа. – Тек када сам доспео до узраста да кренем у основну школу, мама и ја преселили смо се у велики град на обали Дунава и у њему сам кренуо у школу „Иван Гундулић“. По читав дан сам висио на школском игралишту, играјући мали фудбал, често и са старијим момцима од себе, користећи прилику да чак браним за њихове екипе. Било ми је важно једино то да играм. Приметио ме је један од тих старијих младића и рекао ми да ће ме одвести у млађе категорије Славије, где је некога познавао. Тако је и било и од 12. године био сам њен члан, све до пунолетства, односно времена када сам почео да играм за први тим.

У то време Славија је имала одличну школу фудбала и свакодневно је на њеним теренима делифовало на десетине дечака и младића, жељних да у фудбалу успеју. Миловац је наставио да евоцира очигледно драге успомене:

– У девети и десети разред ишао сам у Трговачку школу, тамо на Подбари, а онда и у Металопрерађивачку школу „25. мај“, да бих школовање наставио у Хемијској школи, одмах уз Славијино игралиште. На Салајци сам био у генерацији са Гером Крсмановићем, а први тренер био ми је један старији човек, који је радио на пијаци, а звао се  Лазар Лале Милић. Касније су то били, у омладинсцима, Ђорђе Павков и Воја Кракановић, у време када сам већ прешао у сениорски тим. С Гером сам касније заједно прешао у редове Новог Сада. Ипак, када сам постао првотимац Славије, екипа је, из Војвођанске, испала у Новосадску лигу, па сам тада прешао у Младост из Бачког Јарка. Тамо сам био пола године, све док нисам отишао на одслужење војног рока, а, по повратку, дрес тог клуба носио сам још годину дана. Тек 1983. године обрео сам се у редовима „канаринаца“ с Детелинаре и за Нови Сад сам играо све до селидбе у Војводину. Сећам се да су дрес тог клуба, у времену када када сам дошао на Детелинару, између осталих, носили Морача, Васић, Вукадиновић, Пеца Курћубић, Мостахинић, Грабо и да не ређам даље. Били смо чланови Друге лиге, тада веома јаког и поштованог такмичења, али нисам се тиме задовољавао. И даље сам био залуђен фудбалом, толико да је то било скоро ненормално, па сам маштао о даљем напредовању.

Стеван је носио жуто-плави дрес све до 1987. године...

– Најбољи резултат Нови Сад је остварио те године када се Војводина вратила у Прву лигу, а ми смо били други на табели. „Канаринци“ су после тога били ослабљени и ја сам, у децембру 1987. године прешао у Вошу и читаву пролећну сезону одиграо у црвено-белом дресу. Милорад Миша Косановић, с којим сам играо у Новом Саду, звао ме је да се преселим на стадион „Карађође“, а он је тада радио, као помоћник, са Тонком Вукушићем и Љубом Шпањолом. Знао ме је јако добро, као и то како играм, па сам добио његов позив да променим средину, што сам и прихватио. Одмах смо се вратили у најјаче друштво, а ја сам стално играо, по општим оценама, веома добро. Тренер нам је био Ивица Брзић, којем је помагао Јован Коврлија, а после њега улогу шефа стручног штаба преузео је Љупко Петровић и, право ниодкуд, створена је генерација која је 1989. године освојила другу шампионску титулу.

Као и његови претходници с којима смо разговарали за (Не)заборављене, попут Љубомира Воркапића и Милоша Шестића, Миловац памти да нико у клубу, ни на крај памети, није размишљао о првом месту.

– Љупко, Косан и председник клуба Јован Смедеревац довели су играче за које тада нико практично није ни знао. Дошли су, примера ради, Синиша Михајловић, па Славиша Јокановић, Будимир Вујачић, Горан Карталија и Мирослав Тањга. Наравно, међу њима далеко најпознатији био је Милош Шестић, који се вратио у домаћи фудбал из атинског Олимпијакоса и који је у клуб стигао кад и ја. Управо он постаће предводник тог шампионског тима. Заиста, нико од нас није ни помислио на то да бисмо могли да постанемо прваци. Али баш нико живи! Једноставно, нисмо били ни свесни тога да имамо тако добру екипу. На утакмицама с клубовима из ондашње „велике четворке“, дакле против Црвене звезде, Партизана, Хајдука и Динама, међутим, могло је да се примети да више не постоји таква разлика у квалитету, каква је била у неком претходном периоду. До тада, велики су разлику правили у односу на тзв. мање клубове, а наш квалитет је константно растао, као и мотив, односно ниво самопоуздања. Јако добро смо радили код Љупка, било је тренинга који скоро да нису могли да се издрже, а, самим тим, наша кондиција много је утицала на расплет првенства. Кондиција, баш као и атмосфера унутар тима.

Интересовало нас је које утакмице из шампионске године Стеван Миловац посебно памти. Било је тада више сусрета који су, посебно на новосадском стадиону, играни пред великим бројем гледалаца, који као да су осетили да се догађа нешто посебно, нешто што ће пронаћи место у историји југословенског фудбала, али и саме Војводине.

– Биле су то, практично, све утакмице које смо играли с ондашњим великим екипама. Рецимо, Црвену звезду смо у Новом Саду победили са 3:1, а тај тријум је, по мени, био кључни, јер смо тада направили осетнију разлику на табели у бодовима. Сјајно смо одиграли и сусрете с Динамом у Новом Саду, па с Хајдуком у Сплиту, којег смо тада добили на пенале, јер тада није постојао нерешен резултат као коначни исход. Тиме смо Сплићане одмах „отресли“ из борбе за највиши пласман. Памтим и сусрет са Слободом из Тузле, одигран на нашем терену, после којег је постало јасно да смо освојили титулу. Славили смо са 4:2 и постали шампиони Југославије... Како да вам објасним осећај који сам тог дана имао и којег смо, као екипа, били готово несвесни? Урадили смо нешто о чему нисмо ни у најлуђим сновима маштали, јер нико, чини ми се ни ми сами, није веровао да ће тај састав Војводине да дотера до титуле. Тим пре што је у саставу било јако пуно младих играча, који су тек почињали озбиљније да играју у Првој лиги. 

О самом слављу, Стева је кратко рекао:

– Урадили смо, дакле, нешто што нико није ни помислио да може да се деси. Могли смо, онако у потаји, само да сањамо да будемо прваци, а управо то нам се догодило, односно изборили смо се својом снагом, вером, али и квалитетом за такав домет. У тим тренуцима, лично, осетио сам велику срећу и олакшање, иако сам још увек био несвестан великог успеха. Читав Нови Сад тада је славио с нама и то су, дубоко у мени, остале слике које су ми се урезале у сећање и којих се, после пуних 37 година, и данас радо сећам.

После освајања друге титуле, међутим, шампионска екипа се убрзо растурила.

– Доста играча је напустило Војводину, а ја сам током лета добио понуду да пређем у редове Црвене звезде и био сам на разговору у Београду с Драганом Џајићем. Међутим, како су Војводину чекали наступи у Купу европских шампиона, клуб ми није дозволио да одем. Замолио сам тада Џају да ми, када већ не могу да дођем на Маракану, помогне да пронађем неки инострани клуб. Тада се јавио Зоран Филиповић, некадашњи ас Звезде и наше репрезетације, који је постао тренер португалског Салгеироша, па му је Џајић рекао за мене. Имао сам тада већ 27 година, у следећем фебруару пунио сам и 28, чиме сам аутоматски испуњавао услов да одем ван граница Југославије. У Салгеирошу су већ играли Јовица Николић и Драган Ђукић, с којим сам играо раније и у Бачком Јарку. Одиграо сам јесењи део сезоне у Новом Саду, а онда, током зимског прелазног рока, прешао у Португалију.

Ту је, практично, почео један велики и значајни део Стеванове каријере, који је потрајао у наредних осам година, све до његове 35, када се опростио од активног играња.

– Искрено, када сам чуо да је Салгеирош тада био друголигаш, рекао сам Зорану да нећу тамо да пређем. Међутим, када сам преспавао, одмах сутрадан поново сам га назвао и рекао да долазим. И нисам погрешио! Одмах смо ушли у Прву поругалску лигу и после сам још седам година носио дрес Салгеироша у елитном рангу. Председник тог клуба ме је јако заволео, па сам, и када сам окончао каријеру, остао у њему да радим, са задужењем да гледам утакмице наших будућих ривала. Био сам у клубу из Порта до 1998, када је Филиповић постао тренер Виторије Гимараеш, па сам и ја отишао тамо с њим, да му будем помоћник. Нажалост, радии смо неких шест-седам месеци, када су челници клуба решили да прекну сарадњу са Зораном, па сам и ја, заједно с њим, напустио тај клуб. После тога, годину дана нисам нигде радио, да бих 2000. прешао у редовео Унион Мадере, у којој су играли мој некадашњи саиграч из Војводине Драган Гаћеша и Јокановић, који је раније играо у Земуну и Раду, као и наш Симић.

Провео је у Унион Мадери Миловац годину дана, када му се поново јавио Зоран Филиповић, који је требао да преузме један грчки клуб.

– Дао сам отказ, али ме је Зоран зезнуо, па сам тако остао без ангажмана. Тада сам се из Порта, у којем сам већ живео 11 година, преселио на југ, у град Фаро, где смо Милоња Ђукић, с којим сам јако добар, и ја заједно отворили кафић. Нажалост, тај објекат је био мали и није могао да нам донесе довољно новца да од тога обојица живимо, па је Милоња откупио мој део, јер има велику фамилију. Ја сам купио други локал и отворио свој кафић у центру Фара, у којем смо радили од 2003. до 2019. године.

Тада се Стевану Миловцу догодила породична трагедија, у којој је преминула његова супруга Анђелка, иначе рођена Новосађанка.

– Она је оболела од рака и умрла је после годину дана, а ја сам продао кафић. Било ми је јако тешко, ништа нисам радио, а после женине смрти и моја глава била је сва луда. Тада ме је, 2021. позвао председник Салгеироша и питао да ли желим да се вратим у клуб и ту понуду сам прихватио. Данас радим са свим селекцијама, од младог тима, У-19 селекције, а сада тренирам Б екипу из Порта и јуниорски састав до 19 година – завршио је Стеван Миловац.

Александар Предојевић