"DNEVNIK" DONOSI DETALJE: Priča o Vestermanu, skupocena pojačanja, turbulencije i krah – kako je Vojvodina proživela minulu sezonu

Pre nego što bude reči o odgovorima na sva ta pitanja, potrebno je osvrnuti se na predsezonu, ništa manje izazovnu, nego što je bio slučaj sa periodom koji je usledio. "Dnevnik" je imao detaljan uvid u sva dešavanja kroz koja su Novosađani prošli u minulim mesecima.

U najmanju ruku, bilo je sadržajno – od razmatranja bivšeg plejmejkera Partizana Lea Vestermana, bombastičnih pojačanja u vidu Marka Jagodić-Kuridže i Skučija Smita, problema sa dovođenjem centra, do priče o dugovanjima, poteškoća sa trenerom i rezultatskog kraha… Ni tu nije kraj, pošto tek sledi odluka koja bi mogla umnogome da utiče na budućnost kluba na duže staze, sve u svetlu novih dešavanja u ekosistemu regionalne košarke – proširenja ABA lige i specijalnih pozivnica.

Kada se podvuče crta, nije bilo nimalo dosadno. A kako je sve počelo?

Dugo pre početka sezone, Vojvodina je imala nerešeno pitanje prvog trenera. Ugovor je istekao Milošu Isakovu-Kovačeviću i nekoliko nedelja je predsednik kluba Željko Rebrača vagao šta bi mogao da uradi. Prema saznanjima "Dnevnika", kamen spoticanja bilo je i to što su neposredno posle finalne serije protiv Spartaka odnosi između Isakova-Kovačevića i Rebrače bili na ne toliko visokom nivou, kao što je bio slučaj pre toga.

Međutim, prva opcija Novosađanima i dalje je ostao talentovani strateg, iako se, u međuvremenu, razgovaralo i sa brojnim trenerima abaligaškog renomea, poznatih "Dnevniku". Prvi korak ka formiranju tima u novoj sezoni bio je povratak Isakova-Kovačevića, čiji dobar odnos sa Rebračom je ponovo uspostavljen. I jedan i drugi, svesni da su zajedno dobitna kombinacija za uspeh, bili su spremni da prevaziđu dotadašnje nesuglasice i krenu u novu misiju.

Leo Vesterman (ni)je mogao da završi u Vojvodini

Novi korak bilo je sklapanje tima. Prvi čovek kluba sa severa Srbije javno je najavio budžet u rasponu od milion–milion i po evra, što je za standarde Druge ABA lige bilo i više nego korektno, u najmanju ruku. Procenilo se da bi stub novog projekta trebalo da bude Marko Jagodić-Kuridža, kog je Rebrača naciljao još u kasno proleće, da bi u dogovoru sa Isakovom-Kovačevićem privoleo veterana da obuče dres Vojvodine. Smatralo se da bi svojim iskustvom mogao da donese prevagu na tom nivou i da bi mogao da bude jedan od ključnih igrača koji će odvesti Novosađane u viši rang.

Odabir organizatora igre, što je bila goruća pozicija, sveo se na Skučija Smita. U sezoni pre toga, najboljeg plejmejkera Litvanske lige, sa abaligaškim iskustvom u dresu Mege. Interesantno je da je, prema informacijama "Dnevnika", Leo Vesterman bio opcija pre Amerikanca, ali da je bivši igrač Partizana odbio da obuče crveno-beli dres, tako da je Vojvodina odlučila da sačeka, ispostaviće se, budućeg plejmejkera. Smit i Jagodić-Kuridža sami po sebi predstavljali su izuzetno kvalitetnu osnovu, na koju je trebalo da se nadogradi još jedan element.

Problem centra koji nikada nije došao

I baš u formiranju tima dolazi do prvog ozbiljnog problema koji će, kako se kasnije ispostavilo, između ostalog, koštati Vojvodinu. Najave i trenera i vrha kluba bile su da ekipa treba da pretrpi doselekciju u vidu vrhunskog centra u decembru, sada već prošle, ili u januaru ove godine. Na taj način bi se upotpunila slagalica. Međutim, do toga nije došlo. Propali su pregovori sa Zoranom Nikolićem još ranije, među opcijama je bio i junior Partizana Aleksa Dimitrijević (istina, ne za ulogu nosioca), a negde u novembru počele su da se javljaju i prve informacije da do nove akvizicije neće ni doći, zbog neočekivanog nedostatka finansija.

Sve to u trenutku kada se dešava velika tragedija na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Prioriteti pokrajinske vlasti promenili su se za 180 stepeni, a s obzirom na to da se Vojvodina finansira i iz gradskog budžeta, postoji velika mogućnost da je i to uticalo na nestabilnost unutar kluba.

Počelo je da se nešto glasnije govori o finansijskim problemima i dugovanjima sa kojima se Vojvodina suočava, priča koja će kasnije, u jeku neuspešnih rezultata, izaći na videlo. Međutim, dok je na terenu bilo sve kako treba, svi su donekle mogli i da budu zadovoljni.

Isakov-Kovačević je uspostavio dominantan sistem, koji je uz retke poraze bio dovoljno kvalitetan da Novosađani sa skorom 10–1 na liderskoj poziciji sigurno plove domaćim šampionatom, a u top osam fazu Druge ABA lige ušlo se autoritativno – pobedom nad Bosnom u Sarajevu, sa samo četiri primljena poena u prvoj četvrtini.

Sa prvim trenerom i bez njega – nije isto

Tada se desio i ključni momenat sezone – Isakov-Kovačević morao je na pauzu usled operacije zbog zdravstvenog problema koji ga je mučio duže od godinu dana. Pretpostavljalo se da bi zahvatom sve moglo da bude rešeno u roku od dve nedelje, ali su se stvari zakomplikovale. U međuvremenu, rezultati su postajali lošiji. Stručni štab bez prvog stratega nije imao dovoljan autoritet da utiče na igrače koji su se opustili i prve naznake krize viđene su u KLS-u u nekim gotovo senzacionalnim porazima od mnogo slabijih ekipa.

Kako je bilo jasno da se tako više ne može, a da Isakov-Kovačević nije u stanju da se vrati zbog otežanog kretanja i da ne može punim intenzitetom da vodi treninge, Rebrača je posle kiksa od OKK Beograda na Spensu odlučio da preseče, raziđe se sa dugogodišnjim stručnjakom i na klupu dovede ne toliko poznatog Vladimira Mirkovskog.

- Saša Nikitović je raskinuo ugovor sa FMP-om, razgovarali smo i počeli neku priču, da bi me jedno veče nazvao i rekao da je dogovorio ponovnu saradnju sa istim timom. Tu je bilo blizu realizacije. Razgovaralo se i sa Draganom Bajićem, ali nismo mogli ništa tu, jer je imao postojeći ugovor u Sutjesci. Ostalih zanimljivih opcija nije bilo na tržištu. Moja odluka je bio Vlatko, jer ga poznajem i radim sa njim pet godina, znam da je ispod radara, ali je odličan trener - objasnio je predsednik Vojvodine kako je došlo do izbora makedonskog stručnjaka.

Mirkovski kao iznuđeno rešenje

Kao što se i može zaključiti, dolazak Mirkovskog bio je uslovljen siromašnim tržištem i nepostojanjem drugih opcija. Igrači, međutim, nisu najbolje odgovorili na novo lice na kormilu. Kako se može čuti, Smit nije do kraja razumeo šta se od njega traži. Kako je vreme prolazilo, lopta je i bila manje u njegovim rukama. Pravi dokaz toga koliko je Mirkovski odustao od najskupljeg pojačanja najbolje govori i činjenica da je završne minute revanša polufinala protiv Bosne igrao veteran Marko Ljubičić, koji je trebalo da ima dosta manju ulogu na nivou cele sezone.

Sve to ne umanjuje ni činjenicu da Smit nije bio to što je Vojvodina tražila da bude. Od samog starta sezone delovao je poluzanimljeno, mada se čekalo da dođu najbitnije utakmice, jer je klub smatrao da je sve ovo pre toga u smislu kvaliteta igara samo nedostatak motivacije. Kada je Isakov-Kovačević napustio klupu tima, sve mane koje su dotad vešto skrivane izašle su na videlo, kako se ispostavilo.

Odgovor na pitanje da li je Mirkovski bio pravi trener za Vojvodinu u tom momentu ne može da bude jednostavan. Da je postojala druga opcija, kao što je već i rečeno, verovatno makedonski strateg i ne bi dolazio u Novi Sad. To što se prihvatio „vrućeg krompira“, ima i drugu stranu priče. Mirkovski je i pored svih problema opet imao najkvalitetniji tim u Drugoj ABA ligi i drugi najskuplji, posle Bosne. O KLS-u ne treba raspravljati…

Svesno je rizikovao, svestan i mogućnosti da bi ga potencijalni trofej i promocija u ABA ligu za samo tri meseca rada vinula visoko i da bi i sam pojačao svoju cenu, ostao ili ne u novosadskom klubu kasnije. Došao je na veliku scenu svoje volje, znajući u kakvu situaciju ulazi sa svim dobrim i lošim što to može da donese. Ispalo je ovo drugo, ali je to teret koji današnja Vojvodina nosi sa sobom.

Kada se svedu računi, njegov bilans je 6–4 u KLS-u, 2–4 u Drugoj ABA ligi i 0–1 na Kupu Radivoja Koraća (poraz od Partizana). To je ukupno 8–9 za 17 utakmica na klupi Vojvodine. Premalo za kvalitet ekipe koji je imao pred sobom.

Smit i Jagodić-Kuridža na meti kritika

Koliko je bilo i do igrača?

U velikoj meri, igrači nisu izgledali onako kako bi trebalo. Smit pre svih – promenljivim igrama, nedostatkom liderskih sposobnosti, a potom i Marko Jagodić-Kuridža. Oscilirao je od starta, da bi sa 0/14 iz igre u polufinalnom dvomeču sa Bosnom pokazao da je bio daleko od prave forme.

- Da li su se oni uklopili u sistem? Ne možemo da kažemo da jesu. Ne možemo sada da samo kažemo – Miloš i ja smo birali i sve ide na nas. Ni igrači nisu bili na nivou, ne možemo da igramo umesto njih. Moja je odgovornost, ali svako od nas ima određenu odgovornost. Nemam problem sa tim da prihvatim to. Prošao sam mnogo toga i bio u situacijama koje su bile teške. Da li su Smit i Jagodić-Kuridža opravdali ono za šta su važili? Svi smo videli da nisu - bile su Rebračine reči u već pomenutom intervjuu.

Upravo je javna kritika Rebrače igračima bila tema sastanka Vojvodine u smiraj sezone, u čiji tok je "Dnevnik" imao uvid. Tada je predsedniku kluba od strane prvotimaca bilo zamereno zbog intervjua i takvih osuda, ali su se, na kraju, svi usaglasili da je zasedanje takvog tipa trebalo da se dogodi mnogo ranije u toku sezone. Tako bi se stvari isterale na čistac i potencijalno proizveo željeni rezultat – plasman u ABA ligu. Prevashodno se to odnosi na izlaganja igrača koji su bili „nikad otvoreniji jedni prema drugima“.

Sa druge strane, treba napomenuti i da je igračima ponuđeno da razgovaraju za "Dnevnik" i da iznesu svoju stranu – zbog nezadovoljstva posle pomenutih kritika, ali i priče o dugovanjima – što su oni odbili da urade, zbog bojazni da će ih klub kazniti. Na sastanku je negirano da bi do toga došlo, a neki igrači su, pored poziva da sve kažu javno, negativno odgovorili i na nezvaničan razgovor, uprkos tome što su bili revoltirani načinom na koji je sezona predstavljena kroz Rebračine izjave.

Kada je u pitanju stanje Jagodić-Kuridže, trebalo bi uzeti u obzir i da je, prema informacijama "Dnevnika", veteran igrao kompletnu sezonu na sopstvenu odgovornost zbog velikih problema sa povredama koje su ga mučile od prvog dana dolaska u Novi Sad – što baca drugačiju perspektivu na partije koje je pružao.

Počev od slomljenog stopala, pa do kompenzacije te povrede na koleno. U prvom kolu na otvaranju sezone nije ni trebalo da igra protiv Bosne, da bi potom bio gotovo najbolji kod Novosađana. Ipak, kako je sezona odmicala, taj se problem sve više akumulirao i zajedno sa svim u kombinaciji, epilog njegovih partija nije bio toliko neočekivan.

Iako su Smit i Jagodić-Kuridža ovih dana najviše na udaru kritika zbog slabih partija, ne bi trebalo abolirati ni druge – poput Stefana Savića, od kog se očekivalo više, posebno kao od nekog ko je predstavljao osnovu sistema Vojvodine u prethodnim godinama i čiji je glas u svlačionici imao posebnu težinu. Teško je govoriti o ulozi Luke Aščerića zbog ozbiljnih zdravstvenih problema od prošle godine, ali je evidentno i da je on samo na mahove pokazao šta zna. A zna mnogo.

Na sve to, Vojvodina nije imala sreće ni sa povredama, pošto je Tajrel Džonson, jedan od najvažnijih u rotaciji, završio sezonu pre najbitnijih duela. Sa njim i bez njega, odbrana tima nije bila ista.

Dugovanja kao goruća tema – igrači planirali štrajk

Ono što je, računajući sve, goruća tema, bila su dugovanja Vojvodine, o kojima se intenzivnije pričalo posle neuspešnih izdanja.

Prema informacijama "Dnevnika", trenutna situacija je takva da je januarska plata poslednja koja je stigla na račun novosadskih košarkaša. Kako je način plaćanja takav da januarska plata pristiže krajem februara, lako je utvrditi da Vojvodina trenutno kasni dve plate. To odgovara i priči Rebrače o finansijama.

Sve je bilo otvoreno i transparentno. Kasnili smo sa platama jednim delom. Dolazili smo ispred igrača i obavešteni su o tome. Nije bilo iznenada. Sa druge strane, kada ti dugovanja ne iz prošle, nego iz ranijih godina dođu na naplatu, moraš da objasniš igračima da ćemo pomeriti plaćanja. Plata je kasnila do dva meseca. Nikada nisu kasnile tri plate.

Kako se može čuti, igrači su, nezadovoljni finansijskim delom, nekoliko puta razmatrali štrajk, ali to nikada nisu uradili. Bilo im je ponuđeno da ne igraju ukoliko su nezadovoljni, i da to neće biti kažnjeno. Ipak, odlučili su da ostanu profesionalci do kraja.

I tu postoje dva gledišta. Posebno je teško motivisati strance koji igraju isključivo za novac, kao što je bio slučaj sa Smitom. Kada plaćanja nisu redovna, nezadovoljstvo je sasvim opravdano. Sigurno je da je to bio propust vodećih u klubu, bez obzira na to što je Vojvodina uporedo i vraćala dugovanja iz ranijih godina koja su ostala posle prethodne uprave.

To što klub ima balast prošlosti, ne bi trebalo da zanima Smita, kome je zacrtano da treba da uvede tim u viši rang.

Neočekivani finansijski udarac?

Drugo je pitanje koliko uopšte ima košarkaških kolektiva u kojima su plaćanja redovna. Primera kao što je Spartak i takve organizacije je malo. Mnogo je više onih poput Cibone ili, ako govorimo o podneblju Srbije, Borca iz Čačka, koji grcaju i nalaze se u težoj situaciji. Vojvodina je mogla mnogo više da da svojim igračima ove sezone. U slučaju ulaska u ABA ligu kroz neke zapažene partije, igrači bi sigurno povećali svoju vrednost, bili bi na većem tržištu, ali i na većoj ceni. Ne bi Vojvodina bila ni prvi ni poslednji tim koji je uspeo da dođe do trofeja uprkos finansijskim problemima. Ova ekipa, kada se već nije odlučila na legitimni štrajk, nije imala u sebi to da iznese – pokazali su rezultati.

Uvidom u dva intervjua koja je Željko Rebrača dao "Dnevniku" u rasponu od godinu dana, jedan leta 2024. godine, a drugi nedavno, takođe se može zaključiti da je minula sezona bila neočekivani finansijski udarac za klub.

- Vratili smo skoro 60 miliona dinara, imamo još jednu ratu 1. septembra i onda je sve rešeno. Treba da zatvorimo ovu sezonu, ali to nije dug. Imali smo bukvalno dva budžeta – jednim smo vraćali dug, drugim isplaćivali igrače. Zamislite da smo to uložili u nekog igrača. Nosili smo se tim, nismo tražili alibi. Ovo što smo uradili ove sezone, to smo očekivali u četvrtoj godini - bile su Rebračine reči pre nešto manje od godinu dana.

Ipak, situacija je bila nešto drugačija deset meseci kasnije.

- Ako govorimo o sportskom rezultatu ove godine, to smatramo neuspehom. Sa druge strane, uzimajući u obzir celu sliku, ogroman je uspeh kroz koji put smo prošli i gde smo stigli, računajući period od tri godine. Ne govorim sada o troškovima iz ove sezone, već o onom balastu iz prošlosti – Vojvodina je vratila oko 90 odsto duga, za tri godine. Ljudi su dali sebe u to - izjava je iz intervjua od pre nekoliko nedelja.

Rebrača grešio, ali teško bez njega

Ako je Vojvodina pre godinu dana imala samo jednu ratu kako bi se rešila dugova, a posle godinu dana i dalje bila na manje- više istom, jasno je da postoji mogućnost da su Novosađanima u isto vreme pristigla i neka nova dugovanja iz prošlosti, koja verovatno i nisu očekivali. Sve to treba da se uzme u obzir kada se govori o finansijskoj stabilnosti u tekućoj godini. Opet, treba da se uzme u obzir, ali ne i da bude opravdanje, jer to nije nešto što igrače koji su tu zbog novca treba da zanima.

Postavljalo se i pitanje toga koliko je Rebrača uradio od dolaska. Može da se govori da je napravio nekoliko grešaka, da nije smeo da dozvoli da ekipa ostane bez predviđenog centra, da je trebalo drugačije da reguliše plaćanja i, kako je i sam priznao, drugačije reši situaciju sa Isakov-Kovačevićem koja je prelomila sezonu. Međutim, i pored toga je evidentno da bi priča oko Vojvodine i njenog ulaska u ABA ligu verovatno utihnula Rebračinim napuštanjem kluba, da sa njegove strane postoji veliki entuzijazam, da su napravljeni krupni koraci gledajući široku sliku i da je pitanje da li će Novosađani potencijalno sa nekim drugim na čelu uopšte imati šansu da se domognu višeg ranga u bliskoj budućnosti.

Vrlo bitna stvar je i da je Rebračin plan puta do regionalne elite petogodišnji i da je ovo tek treća njegova godina. Zato je za konačni sud o njegovom mandatu potrebno još malo vremena.

Kada ponovo do 6.000 na Spensu?

Sada se za Vojvodinu postavlja pitanje – šta dalje?

Uzimajući u obzir finansijsku situaciju, pitanje je koliko bi ulazak u ABA ligu bio produktivan sa specijalnom pozivnicom u iznosu od oko 300.000 evra (trenutno minimum, ali podložno promenama).

U jednu ruku bi se Novosađanima to isplatilo, jer bi se privukli sponzori, tu je i novi ugovor ABA lige o TV pravima koji bi, kao i određeni nagradni fond, sigurno doneo benefite. Veća je mogućnost i promocije mladih igrača sa šansom prodaje, ali i potencijalne akvizicije ne bi trebalo da budu preplaćivane, kao u slučaju učešća u Drugoj ABA ligi, kada se spuštaju u niži rang. Međutim, ukoliko Upravni odbor proceni da je teg dugovanja pretežak, što je verovatnije u ovom trenutku, onda bi rezon bio nešto konzervativniji pristup i totalna sanacija svih dugova, pa u dvogodišnjem roku napad na ABA ligu, preko Druge ABA lige.

Koje su pouke?

Kada se podvuče crta, razlaz sa Isakov-Kovačevićem može da bude produktivan za Vojvodinu, jer da nije bilo toga, verovatno ni sve mankjavosti ne bi isplivale na površinu, kako to obično biva sa neuspehom, već bi, kao što je bio slučaj i prethodnih sezona, bile pod tepihom.

Na vodećima u klubu je da se pobrinu da se ovakva sezona ne ponovi, ni u rezultatskom, ni u finansijskom smislu, jer bi u suprotnom to moglo da bude kobno po dugoročne planove Novosađana. Organizacija nivoa ABA lige i nečega čemu Vojvodina stremi, podrazumeva samo najviši nivo.

Na kraju, neophodno je i da Novi Sad prepozna entuzijazam crveno-belih. U Sarajevu je bilo 5.000 ljudi u polufinalnom duelu Bosne i Vojvodine, a na Spensu tek nekoliko stotina. Utisak je da cifra nikada nije bila četvorocifrena u prošloj sezoni, kada je reč o novosadskoj publici. Ona treba da bude pokretač novog uspona Vojvodine, a ne posledica vrhunskih rezultata.

Međutim, jasno je i da stanje na tabeli diktira interesovanje. Zbog toga Vojvodina u narednoj sezoni pre svega ne treba da promaši sa takmičenjem u kojem će igrati i planom ulaska u ABA ligu, a potom ni sa trenerom i selekcijom igrača. Tek tada će moći da se nasluti povratak onih 6.000, koliko je u Velikoj sali Spensa ispratilo finale iz 2024, kada je postavljen (sinoć u Sarajevu i srušen) rekord Druge ABA lige.