"ДНЕВНИК" ДОНОСИ ДЕТАЉЕ: Прича о Вестерману, скупoцена појачања, турбуленције и крах – како је Војводина проживела минулу сезону

Пре него што буде речи о одговорима на сва та питања, потребно је осврнути се на предсезону, ништа мање изазовну, него што је био случај са периодом који је уследио. "Дневник" је имао детаљан увид у сва дешавања кроз која су Новосађани прошли у минулим месецима.

У најмању руку, било је садржајно – од разматрања бившег плејмејкера Партизана Леа Вестермана, бомбастичних појачања у виду Марка Јагодић-Куриџе и Скучија Смита, проблема са довођењем центра, до приче о дуговањима, потешкоћа са тренером и резултатског краха… Ни ту није крај, пошто тек следи одлука која би могла умногоме да утиче на будућност клуба на дуже стазе, све у светлу нових дешавања у екосистему регионалне кошарке – проширења АБА лиге и специјалних позивница.

Када се подвуче црта, није било нимало досадно. А како је све почело?

Дуго пре почетка сезоне, Војводина је имала нерешено питање првог тренера. Уговор је истекао Милошу Исакову-Ковачевићу и неколико недеља је председник клуба Жељко Ребрача вагао шта би могао да уради. Према сазнањима "Дневника", камен спотицања било је и то што су непосредно после финалне серије против Спартака односи између Исакова-Ковачевића и Ребраче били на не толико високом нивоу, као што је био случај пре тога.

Међутим, прва опција Новосађанима и даље је остао талентовани стратег, иако се, у међувремену, разговарало и са бројним тренерима абалигашког реномеа, познатих "Дневнику". Први корак ка формирању тима у новој сезони био је повратак Исакова-Ковачевића, чији добар однос са Ребрачом је поново успостављен. И један и други, свесни да су заједно добитна комбинација за успех, били су спремни да превазиђу дотадашње несугласице и крену у нову мисију.

Лео Вестерман (ни)је могао да заврши у Војводини

Нови корак било је склапање тима. Први човек клуба са севера Србије јавно је најавио буџет у распону од милион–милион и по евра, што је за стандарде Друге АБА лиге било и више него коректно, у најмању руку. Проценило се да би стуб новог пројекта требало да буде Марко Јагодић-Куриџа, ког је Ребрача нациљао још у касно пролеће, да би у договору са Исаковом-Ковачевићем приволео ветерана да обуче дрес Војводине. Сматрало се да би својим искуством могао да донесе превагу на том нивоу и да би могао да буде један од кључних играча који ће одвести Новосађане у виши ранг.

Одабир организатора игре, што је била горућа позиција, свео се на Скучија Смита. У сезони пре тога, најбољег плејмејкера Литванске лиге, са абалигашким искуством у дресу Меге. Интересантно је да је, према информацијама "Дневника", Лео Вестерман био опција пре Американца, али да је бивши играч Партизана одбио да обуче црвено-бели дрес, тако да је Војводина одлучила да сачека, испоставиће се, будућег плејмејкера. Смит и Јагодић-Куриџа сами по себи представљали су изузетно квалитетну основу, на коју је требало да се надогради још један елемент.

Проблем центра који никада није дошао

И баш у формирању тима долази до првог озбиљног проблема који ће, како се касније испоставило, између осталог, коштати Војводину. Најаве и тренера и врха клуба биле су да екипа треба да претрпи доселекцију у виду врхунског центра у децембру, сада већ прошле, или у јануару ове године. На тај начин би се употпунила слагалица. Међутим, до тога није дошло. Пропали су преговори са Зораном Николићем још раније, међу опцијама је био и јуниор Партизана Алекса Димитријевић (истина, не за улогу носиоца), а негде у новембру почеле су да се јављају и прве информације да до нове аквизиције неће ни доћи, због неочекиваног недостатка финансија.

Све то у тренутку када се дешава велика трагедија на Железничкој станици у Новом Саду. Приоритети покрајинске власти променили су се за 180 степени, а с обзиром на то да се Војводина финансира и из градског буџета, постоји велика могућност да је и то утицало на нестабилност унутар клуба.

Почело је да се нешто гласније говори о финансијским проблемима и дуговањима са којима се Војводина суочава, прича која ће касније, у јеку неуспешних резултата, изаћи на видело. Међутим, док је на терену било све како треба, сви су донекле могли и да буду задовољни.

Исаков-Ковачевић је успоставио доминантан систем, који је уз ретке поразе био довољно квалитетан да Новосађани са скором 10–1 на лидерској позицији сигурно плове домаћим шампионатом, а у топ осам фазу Друге АБА лиге ушло се ауторитативно – победом над Босном у Сарајеву, са само четири примљена поена у првој четвртини.

Са првим тренером и без њега – није исто

Тада се десио и кључни моменат сезоне – Исаков-Ковачевић морао је на паузу услед операције због здравственог проблема који га је мучио дуже од годину дана. Претпостављало се да би захватом све могло да буде решено у року од две недеље, али су се ствари закомпликовале. У међувремену, резултати су постајали лошији. Стручни штаб без првог стратега није имао довољан ауторитет да утиче на играче који су се опустили и прве назнаке кризе виђене су у КЛС-у у неким готово сензационалним поразима од много слабијих екипа.

Како је било јасно да се тако више не може, а да Исаков-Ковачевић није у стању да се врати због отежаног кретања и да не може пуним интензитетом да води тренинге, Ребрача је после кикса од ОКК Београда на Спенсу одлучио да пресече, разиђе се са дугогодишњим стручњаком и на клупу доведе не толико познатог Владимира Мирковског.

- Саша Никитовић је раскинуо уговор са ФМП-ом, разговарали смо и почели неку причу, да би ме једно вече назвао и рекао да је договорио поновну сарадњу са истим тимом. Ту је било близу реализације. Разговарало се и са Драганом Бајићем, али нисмо могли ништа ту, јер је имао постојећи уговор у Сутјесци. Осталих занимљивих опција није било на тржишту. Моја одлука је био Влатко, јер га познајем и радим са њим пет година, знам да је испод радара, али је одличан тренер - објаснио је председник Војводине како је дошло до избора македонског стручњака.

Мирковски као изнуђено решење

Као што се и може закључити, долазак Мирковског био је условљен сиромашним тржиштем и непостојањем других опција. Играчи, међутим, нису најбоље одговорили на ново лице на кормилу. Како се може чути, Смит није до краја разумео шта се од њега тражи. Како је време пролазило, лопта је и била мање у његовим рукама. Прави доказ тога колико је Мирковски одустао од најскупљег појачања најбоље говори и чињеница да је завршне минуте реванша полуфинала против Босне играо ветеран Марко Љубичић, који је требало да има доста мању улогу на нивоу целе сезоне.

Све то не умањује ни чињеницу да Смит није био то што је Војводина тражила да буде. Од самог старта сезоне деловао је полузанимљено, мада се чекало да дођу најбитније утакмице, јер је клуб сматрао да је све ово пре тога у смислу квалитета игара само недостатак мотивације. Када је Исаков-Ковачевић напустио клупу тима, све мане које су дотад вешто скриване изашле су на видело, како се испоставило.

Одговор на питање да ли је Мирковски био прави тренер за Војводину у том моменту не може да буде једноставан. Да је постојала друга опција, као што је већ и речено, вероватно македонски стратег и не би долазио у Нови Сад. То што се прихватио „врућег кромпира“, има и другу страну приче. Мирковски је и поред свих проблема опет имао најквалитетнији тим у Другој АБА лиги и други најскупљи, после Босне. О КЛС-у не треба расправљати…

Свесно је ризиковао, свестан и могућности да би га потенцијални трофеј и промоција у АБА лигу за само три месеца рада винула високо и да би и сам појачао своју цену, остао или не у новосадском клубу касније. Дошао је на велику сцену своје воље, знајући у какву ситуацију улази са свим добрим и лошим што то може да донесе. Испало је ово друго, али је то терет који данашња Војводина носи са собом.

Када се сведу рачуни, његов биланс је 6–4 у КЛС-у, 2–4 у Другој АБА лиги и 0–1 на Купу Радивоја Кораћа (пораз од Партизана). То је укупно 8–9 за 17 утакмица на клупи Војводине. Премало за квалитет екипе који је имао пред собом.

Смит и Јагодић-Куриџа на мети критика

Колико је било и до играча?

У великој мери, играчи нису изгледали онако како би требало. Смит пре свих – променљивим играма, недостатком лидерских способности, а потом и Марко Јагодић-Куриџа. Осцилирао је од старта, да би са 0/14 из игре у полуфиналном двомечу са Босном показао да је био далеко од праве форме.

- Да ли су се они уклопили у систем? Не можемо да кажемо да јесу. Не можемо сада да само кажемо – Милош и ја смо бирали и све иде на нас. Ни играчи нису били на нивоу, не можемо да играмо уместо њих. Моја је одговорност, али свако од нас има одређену одговорност. Немам проблем са тим да прихватим то. Прошао сам много тога и био у ситуацијама које су биле тешке. Да ли су Смит и Јагодић-Куриџа оправдали оно за шта су важили? Сви смо видели да нису - биле су Ребрачине речи у већ поменутом интервјуу.

Управо је јавна критика Ребраче играчима била тема састанка Војводине у смирaj сезоне, у чији ток је "Дневник" имао увид. Тада је председнику клуба од стране првотимаца било замерено због интервјуа и таквих осуда, али су се, на крају, сви усагласили да је заседање таквог типа требало да се догоди много раније у току сезоне. Тако би се ствари истерале на чистац и потенцијално произвео жељени резултат – пласман у АБА лигу. Превасходно се то односи на излагања играча који су били „никад отворенији једни према другима“.

Са друге стране, треба напоменути и да је играчима понуђено да разговарају за "Дневник" и да изнесу своју страну – због незадовољства после поменутих критика, али и приче о дуговањима – што су они одбили да ураде, због бојазни да ће их клуб казнити. На састанку је негирано да би до тога дошло, а неки играчи су, поред позива да све кажу јавно, негативно одговорили и на незваничан разговор, упркос томе што су били револтирани начином на који је сезона представљена кроз Ребрачине изјаве.

Када је у питању стање Јагодић-Куриџе, требало би узети у обзир и да је, према информацијама "Дневника", ветеран играо комплетну сезону на сопствену одговорност због великих проблема са повредама које су га мучиле од првог дана доласка у Нови Сад – што баца другачију перспективу на партије које је пружао.

Почев од сломљеног стопала, па до компензације те повреде на колено. У првом колу на отварању сезоне није ни требало да игра против Босне, да би потом био готово најбољи код Новосађана. Ипак, како је сезона одмицала, тај се проблем све више акумулирао и заједно са свим у комбинацији, епилог његових партија није био толико неочекиван.

Иако су Смит и Јагодић-Куриџа ових дана највише на удару критика због слабих партија, не би требало аболирати ни друге – попут Стефана Савића, од ког се очекивало више, посебно као од неког ко је представљао основу система Војводине у претходним годинама и чији је глас у свлачионици имао посебну тежину. Тешко је говорити о улози Луке Ашчерића због озбиљних здравствених проблема од прошле године, али је евидентно и да је он само на махове показао шта зна. А зна много.

На све то, Војводина није имала среће ни са повредама, пошто је Тајрел Џонсон, један од најважнијих у ротацији, завршио сезону пре најбитнијих дуела. Са њим и без њега, одбрана тима није била иста.

Дуговања као горућа тема – играчи планирали штрајк

Оно што је, рачунајући све, горућа тема, била су дуговања Војводине, о којима се интензивније причало после неуспешних издања.

Према информацијама "Дневника", тренутна ситуација је таква да је јануарска плата последња која је стигла на рачун новосадских кошаркаша. Како је начин плаћања такав да јануарска плата пристиже крајем фебруара, лако је утврдити да Војводина тренутно касни две плате. То одговара и причи Ребраче о финансијама.

Све је било отворено и транспарентно. Каснили смо са платама једним делом. Долазили смо испред играча и обавештени су о томе. Није било изненада. Са друге стране, када ти дуговања не из прошле, него из ранијих година дођу на наплату, мораш да објасниш играчима да ћемо померити плаћања. Плата је каснила до два месеца. Никада нису касниле три плате.

Како се може чути, играчи су, незадовољни финансијским делом, неколико пута разматрали штрајк, али то никада нису урадили. Било им је понуђено да не играју уколико су незадовољни, и да то неће бити кажњено. Ипак, одлучили су да остану професионалци до краја.

И ту постоје два гледишта. Посебно је тешко мотивисати странце који играју искључиво за новац, као што је био случај са Смитом. Када плаћања нису редовна, незадовољство је сасвим оправдано. Сигурно је да је то био пропуст водећих у клубу, без обзира на то што је Војводина упоредо и враћала дуговања из ранијих година која су остала после претходне управе.

То што клуб има баласт прошлости, не би требало да занима Смита, коме је зацртано да треба да уведе тим у виши ранг.

Неочекивани финансијски ударац?

Друго је питање колико уопште има кошаркашких колектива у којима су плаћања редовна. Примера као што је Спартак и такве организације је мало. Много је више оних попут Цибоне или, ако говоримо о поднебљу Србије, Борца из Чачка, који грцају и налазе се у тежој ситуацији. Војводина је могла много више да да својим играчима ове сезоне. У случају уласка у АБА лигу кроз неке запажене партије, играчи би сигурно повећали своју вредност, били би на већем тржишту, али и на већој цени. Не би Војводина била ни први ни последњи тим који је успео да дође до трофеја упркос финансијским проблемима. Ова екипа, када се већ није одлучила на легитимни штрајк, није имала у себи то да изнесе – показали су резултати.

Увидом у два интервјуа која је Жељко Ребрача дао "Дневнику" у распону од годину дана, један лета 2024. године, а други недавно, такође се може закључити да је минула сезона била неочекивани финансијски ударац за клуб.

- Вратили смо скоро 60 милиона динара, имамо још једну рату 1. септембра и онда је све решено. Треба да затворимо ову сезону, али то није дуг. Имали смо буквално два буџета – једним смо враћали дуг, другим исплаћивали играче. Замислите да смо то уложили у неког играча. Носили смо се тим, нисмо тражили алиби. Ово што смо урадили ове сезоне, то смо очекивали у четвртој години - биле су Ребрачине речи пре нешто мање од годину дана.

Ипак, ситуација је била нешто другачија десет месеци касније.

- Ако говоримо о спортском резултату ове године, то сматрамо неуспехом. Са друге стране, узимајући у обзир целу слику, огроман је успех кроз који пут смо прошли и где смо стигли, рачунајући период од три године. Не говорим сада о трошковима из ове сезоне, већ о оном баласту из прошлости – Војводина је вратила око 90 одсто дуга, за три године. Људи су дали себе у то - изјава је из интервјуа од пре неколико недеља.

Ребрача грешио, али тешко без њега

Ако је Војводина пре годину дана имала само једну рату како би се решила дугова, а после годину дана и даље била на мање- више истом, јасно је да постоји могућност да су Новосађанима у исто време пристигла и нека нова дуговања из прошлости, која вероватно и нису очекивали. Све то треба да се узме у обзир када се говори о финансијској стабилности у текућој години. Опет, треба да се узме у обзир, али не и да буде оправдање, јер то није нешто што играче који су ту због новца треба да занима.

Постављало се и питање тога колико је Ребрача урадио од доласка. Може да се говори да је направио неколико грешака, да није смео да дозволи да екипа остане без предвиђеног центра, да је требало другачије да регулише плаћања и, како је и сам признао, другачије реши ситуацију са Исаков-Ковачевићем која је преломила сезону. Међутим, и поред тога је евидентно да би прича око Војводине и њеног уласка у АБА лигу вероватно утихнула Ребрачиним напуштањем клуба, да са његове стране постоји велики ентузијазам, да су направљени крупни кораци гледајући широку слику и да је питање да ли ће Новосађани потенцијално са неким другим на челу уопште имати шансу да се домогну вишег ранга у блиској будућности.

Врло битна ствар је и да је Ребрачин план пута до регионалне елите петогодишњи и да је ово тек трећа његова година. Зато је за коначни суд о његовом мандату потребно још мало времена.

Када поново до 6.000 на Спенсу?

Сада се за Војводину поставља питање – шта даље?

Узимајући у обзир финансијску ситуацију, питање је колико би улазак у АБА лигу био продуктиван са специјалном позивницом у износу од око 300.000 евра (тренутно минимум, али подложно променама).

У једну руку би се Новосађанима то исплатило, јер би се привукли спонзори, ту је и нови уговор АБА лиге о ТВ правима који би, као и одређени наградни фонд, сигурно донео бенефите. Већа је могућност и промоције младих играча са шансом продаје, али и потенцијалне аквизиције не би требало да буду преплаћиване, као у случају учешћа у Другој АБА лиги, када се спуштају у нижи ранг. Међутим, уколико Управни одбор процени да је тег дуговања претежак, што је вероватније у овом тренутку, онда би резон био нешто конзервативнији приступ и тотална санација свих дугова, па у двогодишњем року напад на АБА лигу, преко Друге АБА лиге.

Које су поуке?

Када се подвуче црта, разлаз са Исаков-Ковачеvićем може да буде продуктиван за Војводину, јер да није било тога, вероватно ни све манкјавости не би испливале на површину, како то обично бива са неуспехом, већ би, као што је био случај и претходних сезона, биле под тепихом.

На водећима у клубу је да се побрину да се оваква сезона не понови, ни у резултатском, ни у финансијском смислу, јер би у супротном то могло да буде кобно по дугорочне планове Новосађана. Организација нивоа АБА лиге и нечега чему Војводина стреми, подразумева само највиши ниво.

На крају, неопходно је и да Нови Сад препозна ентузијазам црвено-белих. У Сарајеву је било 5.000 људи у полуфиналном дуелу Босне и Војводине, а на Спенсу тек неколико стотина. Утисак је да цифра никада није била четвороцифрена у прошлој сезони, када је реч о новосадској публици. Она треба да буде покретач новог успона Војводине, а не последица врхунских резултата.

Међутим, јасно је и да стање на табели диктира интересовање. Због тога Војводина у наредној сезони пре свега не треба да промаши са такмичењем у којем ће играти и планом уласка у АБА лигу, а потом ни са тренером и селекцијом играча. Тек тада ће моћи да се наслути повратак оних 6.000, колико је у Великој сали Спенса испратило финале из 2024, када је постављен (синоћ у Сарајеву и срушен) рекорд Друге АБА лиге.