(NE)ZABORAVLJENI: JASMINA PERAZIĆ, PROSLAVLJENA KOŠARKAŠICA Jedina Srpkinja u kući slavnih u Noksvilu

Iz rodnog Novog Sada, najpre je tada 15-godišnja devojčica otišla u Nemačku, gde je pohađala američku gimnaziju u Frankfurtu. Kao izuzetno talentovana košarkašica, sa 19 leta, proces obrazovanja nastavila je na Univerzitetu Merilend, gde je stasala u istinskog asa, a uspela je da stigne i do finalnog NCAA turnira, 1982. godine. 

Perazićeva je nastupala za reprezentaciju Jugoslavije, koja je, 1980. godine na Olimpijadi u Moskvi, osvojila bronzano odličje, a s našim državnim timom je, 1987. godine u Španiji, osvojila i srebro na Evropskom prvenstvu. 

- Imala sam nekih desetak godina, kada sam prvi put otišla na košarkaški trening u Novom Sadu – počela je Jasmina. – U životu nikada nisam imala uzore, ali, ipak, tada je moj idol postojao, jer sam želela da budem jednog dana dobra poput neponovljive Marije Veger. – Toliko mi se svidjala njena igra, šut posebno, da sam naterala sebe da promenim način izbačaja lopte, kako bi što više podsećao na njen. Pokazivala sam da posedujem neki poseban talenat, a moj tata Sava, koji je bio poreklom iz Bara, uvek je za mene želeo nešto više, pre svega da naučim nemački i usavršim engleski jezik. Mislim da je predosećao da od neke lepše budućnosti u našoj nekadašnjoj zemlji neće biti ništa, a nadao se i da ću kasnije da radim u finansijama, ekonomiji, ili, čak, u bankarstvu. Međutim, moja mama Nada, autentična Novosađanka, to nije želela, jer nije volela da putuje i nije bila sklona avanturama. Zbog toga nikada nije razumela zbog čega želim da se bavim sportom, ili zašto u dvorištu s dečacima igram fudbal, a nije joj bilo jasno ni to kako, zbog košarke, mogu da kasnim na časove klavira. Roditelji su voleli poeziju, literaturu i klasičnu muziku i verujem da je moja mati sanjala o tome da ću da postanem pijanistkinja ili, barem, pisac.

Ipak, Jasmina je imala sopstveni plan, u kojem je košarka zauzimala posebno mesto. Po završetku srednje škole, rekla je najbližima da će s obrazovanjem da nastavi u SAD.

– Divni su bili moji mama i tata, kao i baka Olga Obrovski, koja je živela s nama. S tugom su, ipak, prihvatili moju odluku da odem „preko bare“, ali su s ponosom kasnije pratili vesti o mojim sportskim uspesima. Radovalo ih je i to što sam stasala u mladu osobu s puno potencijala, doduše s izvesnim viškom avaturističkog duha.

Po dolasku u daleku zemlju, Perazićevu je dočekao sasvim drugačiji način života i razmišljanja o gotovo svim bitnim stvarima.

– Nije mi, na samom početku, bilo lako da to prihvatim, ali mi je u aklimatizaciji puno pomogao boravak na školovanju u Nemačkoj. Činilo mi se da je u Merilendu, u koji sam tada stigla, sve nekako glupo i da Amerikanci nemaju pojma o životu. Ništa mi se, isprva, tamo nije dopadalo, izuzev košarke. Ona me je oduševila, iako nisam odmah prihvatala sve s čim sam se suočavala., jer mislila sam da sve znam. Bila sam ubeđena da mogu da budem najbolja košarkašica na svetu, a shvatila sam tada da nisam bila najbolja ni u mojoj ekipi. Srećom, po drugi put u životu naišla sam na trenera koji nije bio samo to, već i sjajan čovek i pedagog. Na počecima, u Osnovnoj školi „Đorđe Natošević“ u Novom Sadu, prvi koji me je učio i usmeravao bio je moj nastavnik Lajoš Kokai, fenomenalan čovek, kojem sam zauvek zahvalna na svemu što je za mene uradio. Na Merilendu me je dočakala Kris Veler, koja je polako otvarala moje vidike i naterala me da shvatim da čovek uči dok je živ i da za edukaciju nema granica. Jednom rečju, učenje traje dok si živ i bitno je da se čovek trudi da bude bolji svakog novog dana. Shvatiti da nešto ne znaš, možda je i ključna stvar u tom procesu. Mojim današnjim učenicama stalno ponavljam da se sve u životu može dostići i postići, uz veliku veru u sebe, trud, strpljenje i pozitivan stav. Uz neophodno samopouzdanje, svakako.

Ipak, nije kod Jasmine sve išlo glatko, jer su je neke sumnje i dalje pratile.

– Pitala sam se kako je moguće to da u Americi, jednoj od najbogatijih i tehnološki najrazvijenijih zemalja sveta, s milionima uspešnih ljudi, velikih stručnjaka pristiglih sa svih meridijana naše planete, koji su ostavili svoje otadžbine da bi bili tu, u SAD, niko nema pojma sa životom. Zaista... Međutim, kada sam se prvi put vratila u Jugoslaviju posle prve godine studija, kako bih se pridružila reprezentaciji, videla sam koliko je ogroman kontrast između dve zemlje. Tada sam shvatila da je moja budućnost u SAD-u i da je to zemlja po mojoj meri, koja mladom čoveku nudi stalnu avanturu, slobodu, učenje, napredak i tera ga da se nikada ne zadovoljava stanjem koje opisujemo kao status kvo.

Šta je ono čega se, kao sopstvenih premisa u životu, Jasmina pridržavala, naša sagovornica ovako je objasnila:

– Uvek sam se trudila da moju zemlju, nekada Jugoslaviju, a sada Srbiju, predstavim u najlepšem svetlu, što mi je i tada, baš kao i sada, osnovni cilj. Druga stvar kojom sam oduvek bila zaokupljena, bila je ženska košarka i njen razvoj. Treće, nikako i najmanje bitno, trudim se da na ljude oko sebe utičem na pozitivan način, posebno se to odnosi na mlade i činim to kroz sport, u kojem ih usmeravam na put ka uspesima u životu.

Rekosmo, Jasmina je vlasnica olimpijske bronze i srebra sa kontinentalnog prvenstva.

– Tokom četiri godine igranja za Merilend, dva puta sam izabrana među 12 najboljih košarkašica u SAD, a bila sam i učenica ol-star utakmice. Uprkos tome, najveću čast i privilegiju osećala sam kada sam bila u prilici da obučem dres reprezentacije Jugoslavije. Nastupila sam za nju na dve olimpijade, s tim što sam se u Moskvi, zajedno sa saigračicama, našla na trećem stepeniku pobedničkog postolja. Drugi nastup imala sam na OI u Los Anđelesu, 1984. godine, kada smo osvojile šesto mesto. Pre LA-ja, bila sam najbolja igračica preolimpijskog turnira u Havani, a jedno od najvećih priznanja doživela sam na EP 1983. godine, gde smo bile četvrte, a ja sam proglašena za MVP igračicu, članicu idealne petorke i najboljeg strelca, s prosekom od preko 25 poena po utakmici. Igrala sam i na Svetskom prvenstvu iste godine, koje je održano u Brazilu, na kojem smo bile osme. Posle sam i na EP 1985. godine bila u najboljoj petorci i najbolji strelac, da bi, onda, usledila 1987 godina i srebrno odličje, koje me je ispunilo neopisivom srećom.

Pred završetak karijere, s punih 37 godina, Jasmina je nastupala i u VNBA ligi, kao članica Njujork Libertija, a dres koji je nosila u Merilendu, povučen je iz upotrebe, kao izuzetno priznanje za sve ono što je tom timu donela. Uz to, 2003. godine primljena je i u Kuću slavnih tog Univerziteta.   

– U međuvremenu sam se udala i dobila ćerku Dejanu, ali mi je žao što nismo uspele, zbog tadašnje situacije u zemlji, da posetimo moje roditelje u Novom Sadu. Želele smo i spremale se da to učinimo, ali su počele sve one ludosti i NATO intervencija u Jugoslaviji. Zbog toga Dejana, koja sada ima 34 godine, slabo govori srpski, ali takvo je vreme bilo. Majka je umrla 1999, a otac 2000. godine, devet meseci posle nje. Srećom, nekoliko puta oni su posetili nas u SAD, pa su uspeli da upoznaju i zbliže se s unukom.

Njen suprug Robert Gajp, i pored toga što je bio ponosan na Jasminine sportske uspehe, nije mogao da izdrži njen životni tempo.

– Moj sada već bivši suprug Robert, jako je dobar čovek i veoma je uspešan u biznisu. Imali smo jako lep zajednički život: i što se tiče finansija, ali i uživanja i zabave. Jedini problem je bio vezan  za moja stalna putovanja uz košarku. Zaista je bio ponosan na mene, ali nije voleo, niti želeo da putujem po svetu bez njega. Bio je malo ljubomoran i posesivan i to je na kraju dovelo do našeg razvoda. I dalje se jako dobro slažemo i oduvek smo imali odlične međusobne odnose. Ipak, pritisak koji sam osećala često je uticao na moje odluke i na to da ne prisustvujem nekim takmičenjima. To je, ipak, bila samo moja greška. Naš tadašnji selektor, pokojni Milan Ciga Vasojević znao je za to, iako nisam puno o tome pričala s drugim ljudima. U svakom slučaju, srećna sam zbog svih svojih uspeha, životnog puta koji sam odabrala. A ćerka je najlepši deo mog života...