(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЈАСМИНА ПЕРАЗИЋ, ПРОСЛАВЉЕНА КОШАРКАШИЦА Једина Српкиња у кући славних у Ноксвилу

Из родног Новог Сада, најпре је тада 15-годишња девојчица отишла у Немачку, где је похађала америчку гимназију у Франкфурту. Као изузетно талентована кошаркашица, са 19 лета, процес образовања наставила је на Универзитету Мериленд, где је стасала у истинског аса, а успела је да стигне и до финалног NCAA турнира, 1982. године. 

Перазићева је наступала за репрезентацију Југославије, која је, 1980. године на Олимпијади у Москви, освојила бронзано одличје, а с нашим државним тимом је, 1987. године у Шпанији, освојила и сребро на Европском првенству. 

- Имала сам неких десетак година, када сам први пут отишла на кошаркашки тренинг у Новом Саду – почела је Јасмина. – У животу никада нисам имала узоре, али, ипак, тада је мој идол постојао, јер сам желела да будем једног дана добра попут непоновљиве Марије Вегер. – Толико ми се свидјала њена игра, шут посебно, да сам натерала себе да променим начин избачаја лопте, како би што више подсећао на њен. Показивала сам да поседујем неки посебан таленат, а мој тата Сава, који је био пореклом из Бара, увек је за мене желео нешто више, пре свега да научим немачки и усавршим енглески језик. Мислим да је предосећао да од неке лепше будућности у нашој некадашњој земљи неће бити ништа, а надао се и да ћу касније да радим у финансијама, економији, или, чак, у банкарству. Међутим, моја мама Нада, аутентична Новосађанка, то није желела, јер није волела да путује и није била склона авантурама. Због тога никада није разумела због чега желим да се бавим спортом, или зашто у дворишту с дечацима играм фудбал, а није јој било јасно ни то како, због кошарке, могу да касним на часове клавира. Родитељи су волели поезију, литературу и класичну музику и верујем да је моја мати сањала о томе да ћу да постанем пијанисткиња или, барем, писац.

Ипак, Јасмина је имала сопствени план, у којем је кошарка заузимала посебно место. По завршетку средње школе, рекла је најближима да ће с образовањем да настави у САД.

– Дивни су били моји мама и тата, као и бака Олга Обровски, која је живела с нама. С тугом су, ипак, прихватили моју одлуку да одем „преко баре“, али су с поносом касније пратили вести о мојим спортским успесима. Радовало их је и то што сам стасала у младу особу с пуно потенцијала, додуше с извесним вишком аватуристичког духа.

По доласку у далеку земљу, Перазићеву је дочекао сасвим другачији начин живота и размишљања о готово свим битним стварима.

– Није ми, на самом почетку, било лако да то прихватим, али ми је у аклиматизацији пуно помогао боравак на школовању у Немачкој. Чинило ми се да је у Мериленду, у који сам тада стигла, све некако глупо и да Американци немају појма о животу. Ништа ми се, испрва, тамо није допадало, изузев кошарке. Она ме је одушевила, иако нисам одмах прихватала све с чим сам се суочавала., јер мислила сам да све знам. Била сам убеђена да могу да будем најбоља кошаркашица на свету, а схватила сам тада да нисам била најбоља ни у мојој екипи. Срећом, по други пут у животу наишла сам на тренера који није био само то, већ и сјајан човек и педагог. На почецима, у Основној школи „Ђорђе Натошевић“ у Новом Саду, први који ме је учио и усмеравао био је мој наставник Лајош Кокаи, феноменалан човек, којем сам заувек захвална на свему што је за мене урадио. На Мериленду ме је дочакала Крис Велер, која је полако отварала моје видике и натерала ме да схватим да човек учи док је жив и да за едукацију нема граница. Једном речју, учење траје док си жив и битно је да се човек труди да буде бољи сваког новог дана. Схватити да нешто не знаш, можда је и кључна ствар у том процесу. Мојим данашњим ученицама стално понављам да се све у животу може достићи и постићи, уз велику веру у себе, труд, стрпљење и позитиван став. Уз неопходно самопоуздање, свакако.

Ипак, није код Јасмине све ишло глатко, јер су је неке сумње и даље пратиле.

– Питала сам се како је могуће то да у Америци, једној од најбогатијих и технолошки најразвијенијих земаља света, с милионима успешних људи, великих стручњака пристиглих са свих меридијана наше планете, који су оставили своје отаџбине да би били ту, у САД, нико нема појма са животом. Заиста... Међутим, када сам се први пут вратила у Југославију после прве године студија, како бих се придружила репрезентацији, видела сам колико је огроман контраст између две земље. Тада сам схватила да је моја будућност у САД-у и да је то земља по мојој мери, која младом човеку нуди сталну авантуру, слободу, учење, напредак и тера га да се никада не задовољава стањем које описујемо као статус кво.

Шта је оно чега се, као сопствених премиса у животу, Јасмина придржавала, наша саговорница овако је објаснила:

– Увек сам се трудила да моју земљу, некада Југославију, а сада Србију, представим у најлепшем светлу, што ми је и тада, баш као и сада, основни циљ. Друга ствар којом сам одувек била заокупљена, била је женска кошарка и њен развој. Треће, никако и најмање битно, трудим се да на људе око себе утичем на позитиван начин, посебно се то односи на младе и чиним то кроз спорт, у којем их усмеравам на пут ка успесима у животу.

Рекосмо, Јасмина је власница олимпијске бронзе и сребра са континенталног првенства.

– Током четири године играња за Мериленд, два пута сам изабрана међу 12 најбољих кошаркашица у САД, а била сам и ученица ол-стар утакмице. Упркос томе, највећу част и привилегију осећала сам када сам била у прилици да обучем дрес репрезентације Југославије. Наступила сам за њу на две олимпијаде, с тим што сам се у Москви, заједно са саиграчицама, нашла на трећем степенику победничког постоља. Други наступ имала сам на ОИ у Лос Анђелесу, 1984. године, када смо освојиле шесто место. Пре ЛА-ја, била сам најбоља играчица преолимпијског турнира у Хавани, а једно од највећих признања доживела сам на ЕП 1983. године, где смо биле четврте, а ја сам проглашена за МВП играчицу, чланицу идеалне петорке и најбољег стрелца, с просеком од преко 25 поена по утакмици. Играла сам и на Светском првенству исте године, које је одржано у Бразилу, на којем смо биле осме. После сам и на ЕП 1985. године била у најбољој петорци и најбољи стрелац, да би, онда, уследила 1987 година и сребрно одличје, које ме је испунило неописивом срећом.

Пред завршетак каријере, с пуних 37 година, Јасмина је наступала и у ВНБА лиги, као чланица Њујорк Либертија, а дрес који је носила у Мериленду, повучен је из употребе, као изузетно признање за све оно што је том тиму донела. Уз то, 2003. године примљена је и у Кућу славних тог Универзитета.   

– У међувремену сам се удала и добила ћерку Дејану, али ми је жао што нисмо успеле, због тадашње ситуације у земљи, да посетимо моје родитеље у Новом Саду. Желеле смо и спремале се да то учинимо, али су почеле све оне лудости и НАТО интервенција у Југославији. Због тога Дејана, која сада има 34 године, слабо говори српски, али такво је време било. Мајка је умрла 1999, а отац 2000. године, девет месеци после ње. Срећом, неколико пута они су посетили нас у САД, па су успели да упознају и зближе се с унуком.

Њен супруг Роберт Гајп, и поред тога што је био поносан на Јасминине спортске успехе, није могао да издржи њен животни темпо.

– Мој сада већ бивши супруг Роберт, јако је добар човек и веома је успешан у бизнису. Имали смо јако леп заједнички живот: и што се тиче финансија, али и уживања и забаве. Једини проблем је био везан  за моја стална путовања уз кошарку. Заиста је био поносан на мене, али није волео, нити желео да путујем по свету без њега. Био је мало љубоморан и посесиван и то је на крају довело до нашег развода. И даље се јако добро слажемо и одувек смо имали одличне међусобне односе. Ипак, притисак који сам осећала често је утицао на моје одлуке и на то да не присуствујем неким такмичењима. То је, ипак, била само моја грешка. Наш тадашњи селектор, покојни Милан Цига Васојевић знао је за то, иако нисам пуно о томе причала с другим људима. У сваком случају, срећна сам због свих својих успеха, животног пута који сам одабрала. А ћерка је најлепши део мог живота...