Osvrt na veliki uspeh u Račicama
TALASI VODE KA MILANU: Kajakašica Milica Novaković se nakon dve medalje na EP okreće sledećem izazovu
Srbija je na Evropskom prvenstvu u Račicama osvojila tri medalje.
Na delu smo videli iskustvo i mladost, koji su naš kajak još jednom predstavili u najboljem svetlu na velikoj sceni – najbolja kajakašica Srbije Milica Novaković je osvojila dve bronze, a mladi Strahinja Dragosavljević zlato.
Novosađanka, koja brani boje KKK Vojvodina, a ponikla je u KKK Liman, je treću godinu zaredom došla kući sa odličjem sa šampionata Starog kontinenta. Nakon fenomenalnog povratka nakon porođaja, 2023, kada je prvi put u karijeri uzela dve medalje u jednosedu na velikim takmičenjima (srebro u K1 200 m i bronzu u K1 500 m), usledila je 2024. odbrana bronze u olimpijskoj disciplini, a sada je u Račicama ponovljen uspeh – dva odličja, u K1 200 i K1 500.
Najpre se Milica Novaković za „Dnevnik“ osvrnula kako su protekla finala i put do odličja.
– Trke su bile uzbudljive i interesantne. Zadovoljna sam što sam se u obe discipline popela na pobedničko postolje. Na kraćoj deonici od 200 metara sam imala grešku sa startnim blokom, to me je koštalo malo boljeg plasmana. Ali s obzirom da se greške u najkraćoj disciplini ne praštaju, jer je trka izuzetno brza i relativno kratka, kad podvučem crtu – mogla sam i bez medalje da ostanem, tako da sam srećna kako je prošlo sve do kraja – rekla je Milica Novaković.
Prema njenim rečima situacija na 500 metara je bila bolja.
– To mi je glavna disciplina za koju se pripremam. Od početka smo startovale vrlo jako, veslala sam svoju trku i bila konstantna. Mislim da sam izvukla iz sebe sve što sam mogla fizički, pa i mentalno i emocionalno, i izvukla sam maksimum iz svog trenutnog stanja. Od početka ove sezone imam problema sa tetivama na rukama, koje mi prave problem i ograničavaju me. To smo sanirali koliko je bilo moguće da budem na nivou da se takmičim. Zato sam prezadovoljna postignutim.
Naša vedeta je sa 37 godina pokazala da ima još mnogo da pokaže i uradi u ovom sportu. Za ostanak u vrhu evropskog i svetskog kajaka zna i recept.
– Verujem da su ključni upornost, vera i ljubav prema ovom sportu koju imam i gajim. Sport je deo ogroman deo mene i vrlo sam zahvalna što sa ove tačke gde se nalazim, mogu da budem konkurentna i da osvajam medalje na najvećim šampionatima.
Jedno od najbitnijih takmičenja je iza trostruke učesnice Olimpijskih igara (Rio 2016, Tokio 2021, Pariz 2024), a novo je na vidiku.
– Nastavljamo sa radom i pripremama za Svetsko prvenstvo u Milanu. Takmičiću se u dve discipline jednoseda, kao i na ovom evropskom, pa smo zbog toga fleksibilniji dosta. Pripreme nastavljam u Novom Sadu i Slavonskom Brodu, a kako se takmičenje bude približavalo i budu nam bile potrebne staza i bove, idemo u Sloveniju na Bohinj, gde sam se pripremala uoči evropskog šampionata.
U trofejnoj karijeri Milica ima dve medalje sa planetarnih smotri. Bronzu u jednosedu na 200 m uzela je u Račicama 2017, a pre toga, 2015. je postala vicešampionka u dvosedu na 500 m sa Dalmom Ružičić Benedek, upravo u Milanu gde će se ovog avgusta održati SP. Pitali smo Milicu da li je vreme da se obeleži decenija novom medaljom na istom mestu?
– Ja bih jako volela da se ponovi... to mi je san i za to radim svaki dan. Da bih to i ostvarila, potrebno je osim rada i fizičke spremnosti, mirna i hladna glava koja veruje u sebe i svoj rad i na to još malo sportske sreće, koja je uvek poželjna – poručila je Milica Novaković.
Andrija – moj štit od pritiska
Milica Novaković i dalje drži ženski srpski kajak na međunarodnoj mapi. Zanimalo nas je da li oseća pritisak da se od nje očekuju medalje na velikoj sceni?
– Na moju sreću, mogu reći da sam se pritiska te vrste uspešno oslobodila. Otkako sam rodila Andriju, taj oblik pritiska više ne postoji, prvenstveno jer mi je on prioritet i najbitniji. Prvo on, pa sve drugo. Takođe, svesna sam da je to što sam stasala u sportistkinju koja se takmiči na vrhunskom nivou bilo prilično izolovano i osamljeno na tom putu i da zasluge pripadaju mojim roditeljima zbog podrške, kao i entuzijazma i stare škole mog trenera. To mi je između ostalog i bio jedan od motiva, kada dođu neki lošiji dani - da oni budu ponosni na mene, ali bez pritiska – objasnila je Milica Novaković.
