Осврт на велики успех у Рачицама
ТАЛАСИ ВОДЕ КА МИЛАНУ: Кајакашица Милица Новаковић се након две медаље на ЕП окреће следећем изазову
Србија је на Европском првенству у Рачицама освојила три медаље.
На делу смо видели искуство и младост, који су наш кајак још једном представили у најбољем светлу на великој сцени – најбоља кајакашица Србије Милица Новаковић је освојила две бронзе, а млади Страхиња Драгосављевић злато.
Новосађанка, која брани боје ККК Војводина, а поникла је у ККК Лиман, је трећу годину заредом дошла кући са одличјем са шампионата Старог континента. Након феноменалног повратка након порођаја, 2023, када је први пут у каријери узела две медаље у једноседу на великим такмичењима (сребро у К1 200 м и бронзу у К1 500 м), уследила је 2024. одбрана бронзе у олимпијској дисциплини, а сада је у Рачицама поновљен успех – два одличја, у К1 200 и К1 500.
Најпре се Милица Новаковић за „Дневник“ осврнула како су протекла финала и пут до одличја.
– Трке су биле узбудљиве и интересантне. Задовољна сам што сам се у обе дисциплине попела на победничко постоље. На краћој деоници од 200 метара сам имала грешку са стартним блоком, то ме је коштало мало бољег пласмана. Али с обзиром да се грешке у најкраћој дисциплини не праштају, јер је трка изузетно брза и релативно кратка, кад подвучем црту – могла сам и без медаље да останем, тако да сам срећна како је прошло све до краја – рекла је Милица Новаковић.
Према њеним речима ситуација на 500 метара је била боља.
– То ми је главна дисциплина за коју се припремам. Од почетка смо стартовале врло јако, веслала сам своју трку и била константна. Мислим да сам извукла из себе све што сам могла физички, па и ментално и емоционално, и извукла сам максимум из свог тренутног стања. Од почетка ове сезоне имам проблема са тетивама на рукама, које ми праве проблем и ограничавају ме. То смо санирали колико је било могуће да будем на нивоу да се такмичим. Зато сам презадовољна постигнутим.
Наша ведета је са 37 година показала да има још много да покаже и уради у овом спорту. За останак у врху европског и светског кајака зна и рецепт.
– Верујем да су кључни упорност, вера и љубав према овом спорту коју имам и гајим. Спорт је део огроман део мене и врло сам захвална што са ове тачке где се налазим, могу да будем конкурентна и да освајам медаље на највећим шампионатима.
Једно од најбитнијих такмичења је иза троструке учеснице Олимпијских игара (Рио 2016, Токио 2021, Париз 2024), а ново је на видику.
– Настављамо са радом и припремама за Светско првенство у Милану. Такмичићу се у две дисциплине једноседа, као и на овом европском, па смо због тога флексибилнији доста. Припреме настављам у Новом Саду и Славонском Броду, а како се такмичење буде приближавало и буду нам биле потребне стаза и бове, идемо у Словенију на Бохињ, где сам се припремала уочи европског шампионата.
У трофејној каријери Милица има две медаље са планетарних смотри. Бронзу у једноседу на 200 м узела је у Рачицама 2017, а пре тога, 2015. је постала вицешампионка у двоседу на 500 м са Далмом Ружичић Бенедек, управо у Милану где ће се овог августа одржати СП. Питали смо Милицу да ли је време да се обележи деценија новом медаљом на истом месту?
– Ја бих јако волела да се понови... то ми је сан и за то радим сваки дан. Да бих то и остварила, потребно је осим рада и физичке спремности, мирна и хладна глава која верује у себе и свој рад и на то још мало спортске среће, која је увек пожељна – поручила је Милица Новаковић.
Андрија – мој штит од притиска
Милица Новаковић и даље држи женски српски кајак на међународној мапи. Занимало нас је да ли осећа притисак да се од ње очекују медаље на великој сцени?
– На моју срећу, могу рећи да сам се притиска те врсте успешно ослободила. Откако сам родила Андрију, тај облик притиска више не постоји, првенствено јер ми је он приоритет и најбитнији. Прво он, па све друго. Такође, свесна сам да је то што сам стасала у спортисткињу која се такмичи на врхунском нивоу било прилично изоловано и осамљено на том путу и да заслуге припадају мојим родитељима због подршке, као и ентузијазма и старе школе мог тренера. То ми је између осталог и био један од мотива, када дођу неки лошији дани - да они буду поносни на мене, али без притиска – објаснила је Милица Новаковић.
