FIDE MAJSTOR KRASOJE NOTAROŠ: Putovanje kroz decenije i sećanja
Međunarodno prvenstvo Vojvodine je tek završeno, a već je počelo Međunarodno prvenstvo Novog Sada.
To je idealno vreme da se osvrnemo na istoriju drevne igre u Srpskoj Atini, a ima li bolje osobe za to od čoveka koji je obeležio ne samo novosadski, već i vojvođanski šah u prethodnih 60-ak godina? FIDE majstor Krasoje Notaroš nas je proveo svojim sećanjima kroz decenije u kojima je bio neizostavni deo svakog značajnog događaja, od kategornih turnira, do Olimpijade u Novom Sadu 1990. godine.
Možete li nam reći nešto više o vašim šahovskim počecima?
- Učlanio sam se u Novosadski šahovski klub 1958. godine, koji je tada bio u Dunavskoj ulici broj 8. Podsticaj mi je došao baš „Dnevnik“, jer je u proleće te godine bio gradski i opštinski Kup, gde su igrali timovi, škole, univerziteti i preduzeća. Imao sam dva druga i falio nam je četvrti član, pa su izabrali mene. Prvo kolo smo igrali sa ekipom „Dnevnika“. Ne sećam se tačnog rezultata, ali je sutradan osvanula naša slika kako igramo u „Dnevniku“. To je ostavilo utisak na moje roditelje i rodbinu, pa sam ujesen otišao u Šah klub. Tu je bio čuveni čika Bora Tot, koji mi je rekao da sačekam još koju godinu, jer sam bio mali i mršav za svoje godine. Međutim, tu je bio čuveni sudija Žarko Popović, koji je bio blagajnik, pa je on rekao Bori da me pusti da se učlanim. Tada sam počeo da igram kategorne turnire. U početku nisam bio baš uspešan. Igrao sam četiri puta za četvrtu i čak u šest navrata za treću kategoriju. Nakon par godina sam ostale kategorije relativno brzo osvojio, pa sam krenuo da igram s odraslima. Ali, eto, tada su me sa 12 godina jedva pustili da se učlanim, a sada imamo i velemajstore u tim godinama. Koliko se samo šah promenio!
Šta Vas je privuklo, a šta održalo u igri sve ove godine?
- Nisam baš bio građen za ostale sportove i bio sam kratkovid, pa mi je šah godio. Sebe smatram šahovskim „činovnikom“, jer sam voleo da pravim šahovske i fudbalske tabele, pa sam veoma rano ušao u tu materiju. To su Tot i Popović brzo opazili i ubacili me u Upravu kluba sa samo 17 godina i "upecao" sam se na to. Upisao sam Tehnološki fakultet, baš kada sam postao i prvak Novog Sada i krenuli uspesi, pa se nisam tu dugo zadržao. Kada su moji mentori Tot i Popović otišli u penziju, preuzeo sam vođenje administracije kluba za neki honorar sa samo dvadesetak godina. Preselili smo se u današnje prostorije 1971. godine, oko čega smo imali veliku pomoć gradskih struktura. One su tada bile najbolje, lepo sređene... Sledeće godine sam dobio i radno mesto. Imao sam 38 godina staža kada sam se penzionisao. Deset godina sam radio u Savetu grada, a ostalo u NŠK-u.
O duelu s Taljem
Seća se Notaroš posebno partije koju je odigrao s Mihailom Taljem, velemajstorom iz letonske Rige.
- S Taljem sam igrao na tunriru na Železničkoj stanici. Mogao sam da osvojim titulu majstora i bal za intermajstora, ali sam bio crni protiv bivšeg prvaka sveta. Nisam se puno nadao, ali, kako je partija odmicala, sve sam čvršće stajao i pomislio sam da mogu makar do remija. Partija je prekinuta, kovertirao sam potez. Imao sam običaj da odmah legnem da spavam kada dođem kući. Ustao sam ranije da analiziram i onda sam video da je potez koji sam kovertirao bio - slab. Talj je voleo da se druži, pa je izašao po kafanama s nekim mojim drugarima pitao ih je da li imam telefon kako bi mi ponudio remi. Nisam ga imao... Međutim, odmah su mu sevnule oči kada je video moj potez, krenuo je da me „testeri“, i pobedio. Nisu ga uzalod zvali „gusar iz Rige“ - prisetio se naš sagovornik.
Koji vam je najveći igrački uspeh, a koji najdraži i protiv kojih poznatih šahista ste igrali?
- Novi Sad je 60-ih godina tek postao univerzitetski grad, pa je podmladak bio tanak. Iako je klub bio masovno posećivan, nismo se često takmičili. Igrali smo Drugu ligu, a 70-ih smo popravili situaciju, došli su neki ljudi u Novi Sad, poput Bujunčića, Bojkovića i drugih dobrih igrača i ušli smo u Prvu ligu. Ona se uglavnom igrala na moru, pa je bilo lepo. Tokom leta sam voleo da igram i seoske turnire, u Žablju, Bačkom Petrovom Selu i drugim mestima. Čuveni Oktobarski turniri su počeli povodom 50 godina NŠK-a 1972. godine. Neki od njih bili su među najboljima na planeti. Igrao sam na njima šest-sedam puta. Tu sam imao čast da igram s takvim veličinama kao što je Talj, Geler, Hort, Olafson... Od naših, bili su to Gligorić i Ivkov i uspevao sam da iščupam po neki remi.
Možete li nam reći nešto više o vašem trenerskom, sudijskom i funkcionerskom radu?
- Bio je seminar 1969. godine, na Badiji, na Korčuli, koji je organizovao ŠS Hrvatske. To su bili instruktorski i sudijski kursevi, pa sam tako dobio prvu instruktorsku diplomu, kao i za republičkog sudiju. Veliki kurs za trenere veoma posećen je bio 1976. godine. Na njemu sam postao savezni sudija i trener. Sudio sam mnoge domaće i međunarodne turnire, kupove, lige, Olimpijadu. Više sam, ipak, voleo da igram. Što se funkcionerskog rada tiče, bio sam tehnički sekretar NŠK-a. jedno vreme Saveza Grada, pa sam se vratio u NŠK.
Pisali ste i istoriju Prvenstava Vojvodine?
- Kada je obeleženo 75 godina kluba, odlučili smo da napišemo monografiju. Priključili smo Slavka Stanojevića, on je bio zadužen za kopanje po arhivima i starim novinama, a ja sam imao veliku dokumentaciju. Slavko je radio istorijski deo, a ja onaj od kako sam u klubu. Dosta nam je pomogao i Mića Lazić. Po kritikama se čini da to što smo napravili i nije bilo loše. Bio sam izveštač iz Vojvodine za „Šahovski glasnik“. Pisao sam i sređivao i vesti u lokalnim okvirima i za „Dnevnik“, koji je vodio Dušan Bućan u svakodnevnoj šahovskoj rubrici. Radio sam i za neke mađarske novine. Od šaha sam naučio da igram pošteno i nikoga da ne puštam. Trudio sam se da sve bude u redu, i kada sam sudio uvek sam se trudio da budem praktičan.
Na Prvenstvu Vojvodine čak 31 put
Krasoje Notaroš otkrio nam je i posebno zanimljiv detalj.
- Voleo sam da igram naše, lokalne turnire. Prvenstvo Vojvodine sam igrao verovatno najviše, čak 31. put. Prvenstvo Novog Sada sam igrao 46 puta u nizu. Pre mene je dr Radoslav Ilić, čuveni advokat, igrao 46 puta, pa nisam želeo da oborim njegov rekord. Sudio sam narednih četiri, i tako zaokružio na 50. Organizovao sam preko 1.000 kategornih turnira - objasnio je Notaroš.
S obzirom na to da sarađujete s puno klubova, možete li nas provesti nekom „vremenskom linijom“ kroz razvoj klupskog šaha u Novom Sadu?
- Kada je osnovan Savez Novog Sada, postojala su samo četiri kluba: NŠK, Itis iz Petrovaradina, Borac i Partizan sa Telepa, a i to je bilo uglavnom formalno. Vremenom su počeli da se osnivaju novi klubovi, čemu sam i ja pomogao. Bio na njihovim osnivačkim skupštinama. Naročito dok sam radio u Savezu Grada. To je dovelo do „zlatnog doba“ šaha, kada je, početkom 90-ih, bilo čak 25 klubova u Novom Sadu. Tada je sistem finansiranja bio mnogo jednostavniji. Samo je NŠK imao i profesionalce.
Novi Sad je bio domaćin mnogih važnih takmičenja. Kojih se najrađe sećate, a koja od njih su bila najvažnija?
- Najvažnija je svakako bila Olimpijada 1990. godine. Ona je došla zahvaljujući baš pomenutim Oktobarskim turnirima. Pored njih, bilo je i drugih međunarodnih turnira. Zato je Novi Sad bio ucrtan u šahovsku mapu sveta. To je bio veliki podvig, jer je tada Grad imao samo nekoliko hotela, pa smo od jednog kvarta napravili Olimpijsko selo. Sve je bilo u znaku šaha. Ja sam bio direktor jednog od open turnira u toku Olimpijade. Rado se sećam i Oktobarskih turnira, na kojima je bilo na stotine posmatrača.
Kako biste prokomentarisali trenutnu šahovsku situaciju u Gradu?
- Ima i pozitivnih i negativnih stvari. Svakako ide na bolje. Moramo da se prilagođujemo novom vremenu - kratko je poručio Krasoje Notaroš.
Stefan Kostić
