ФИДЕ МАЈСТОР КРАСОЈЕ НОТАРОШ: Путовање кроз деценије и сећања
Међународно првенство Војводине је тек завршено, а већ је почело Међународно првенство Новог Сада.
То је идеално време да се осврнемо на историју древне игре у Српској Атини, а има ли боље особе за то од човека који је обележио не само новосадски, већ и војвођански шах у претходних 60-ак година? ФИДЕ мајстор Красоје Нотарош нас је провео својим сећањима кроз деценије у којима је био неизоставни део сваког значајног догађаја, од категорних турнира, до Олимпијаде у Новом Саду 1990. године.
Можете ли нам рећи нешто више о вашим шаховским почецима?
- Учланио сам се у Новосадски шаховски клуб 1958. године, који је тада био у Дунавској улици број 8. Подстицај ми је дошао баш „Дневник“, јер је у пролеће те године био градски и општински Куп, где су играли тимови, школе, универзитети и предузећа. Имао сам два друга и фалио нам је четврти члан, па су изабрали мене. Прво коло смо играли са екипом „Дневника“. Не сећам се тачног резултата, али је сутрадан осванула наша слика како играмо у „Дневнику“. То је оставило утисак на моје родитеље и родбину, па сам ујесен отишао у Шах клуб. Ту је био чувени чика Бора Тот, који ми је рекао да сачекам још коју годину, јер сам био мали и мршав за своје године. Међутим, ту је био чувени судија Жарко Поповић, који је био благајник, па је он рекао Бори да ме пусти да се учланим. Тада сам почео да играм категорне турнире. У почетку нисам био баш успешан. Играо сам четири пута за четврту и чак у шест наврата за трећу категорију. Након пар година сам остале категорије релативно брзо освојио, па сам кренуо да играм с одраслима. Али, ето, тада су ме са 12 година једва пустили да се учланим, а сада имамо и велемајсторе у тим годинама. Колико се само шах променио!
Шта Вас је привукло, а шта одржало у игри све ове године?
- Нисам баш био грађен за остале спортове и био сам кратковид, па ми је шах годио. Себе сматрам шаховским „чиновником“, јер сам волео да правим шаховске и фудбалске табеле, па сам веома рано ушао у ту материју. То су Тот и Поповић брзо опазили и убацили ме у Управу клуба са само 17 година и "упецао" сам се на то. Уписао сам Технолошки факултет, баш када сам постао и првак Новог Сада и кренули успеси, па се нисам ту дуго задржао. Када су моји ментори Тот и Поповић отишли у пензију, преузео сам вођење администрације клуба за неки хонорар са само двадесетак година. Преселили смо се у данашње просторије 1971. године, око чега смо имали велику помоћ градских структура. Оне су тада биле најбоље, лепо сређене... Следеће године сам добио и радно место. Имао сам 38 година стажа када сам се пензионисао. Десет година сам радио у Савету града, а остало у НШК-у.
О дуелу с Таљем
Сећа се Нотарош посебно партије коју је одиграо с Михаилом Таљем, велемајстором из летонске Риге.
- С Таљем сам играо на тунриру на Железничкој станици. Могао сам да освојим титулу мајстора и бал за интермајстора, али сам био црни против бившег првака света. Нисам се пуно надао, али, како је партија одмицала, све сам чвршће стајао и помислио сам да могу макар до ремија. Партија је прекинута, ковертирао сам потез. Имао сам обичај да одмах легнем да спавам када дођем кући. Устао сам раније да анализирам и онда сам видео да је потез који сам ковертирао био - слаб. Таљ је волео да се дружи, па је изашао по кафанама с неким мојим другарима питао их је да ли имам телефон како би ми понудио реми. Нисам га имао... Међутим, одмах су му севнуле очи када је видео мој потез, кренуо је да ме „тестери“, и победио. Нису га узалод звали „гусар из Риге“ - присетио се наш саговорник.
Који вам је највећи играчки успех, а који најдражи и против којих познатих шахиста сте играли?
- Нови Сад је 60-их година тек постао универзитетски град, па је подмладак био танак. Иако је клуб био масовно посећиван, нисмо се често такмичили. Играли смо Другу лигу, а 70-их смо поправили ситуацију, дошли су неки људи у Нови Сад, попут Бујунчића, Бојковића и других добрих играча и ушли смо у Прву лигу. Она се углавном играла на мору, па је било лепо. Током лета сам волео да играм и сеоске турнире, у Жабљу, Бачком Петровом Селу и другим местима. Чувени Октобарски турнири су почели поводом 50 година НШК-а 1972. године. Неки од њих били су међу најбољима на планети. Играо сам на њима шест-седам пута. Ту сам имао част да играм с таквим величинама као што је Таљ, Гелер, Хорт, Олафсон... Од наших, били су то Глигорић и Ивков и успевао сам да ишчупам по неки реми.
Можете ли нам рећи нешто више о вашем тренерском, судијском и функционерском раду?
- Био је семинар 1969. године, на Бадији, на Корчули, који је организовао ШС Хрватске. То су били инструкторски и судијски курсеви, па сам тако добио прву инструкторску диплому, као и за републичког судију. Велики курс за тренере веома посећен је био 1976. године. На њему сам постао савезни судија и тренер. Судио сам многе домаће и међународне турнире, купове, лиге, Олимпијаду. Више сам, ипак, волео да играм. Што се функционерског рада тиче, био сам технички секретар НШК-а. једно време Савеза Града, па сам се вратио у НШК.
Писали сте и историју Првенстава Војводине?
- Када је обележено 75 година клуба, одлучили смо да напишемо монографију. Прикључили смо Славка Станојевића, он је био задужен за копање по архивима и старим новинама, а ја сам имао велику документацију. Славко је радио историјски део, а ја онај од како сам у клубу. Доста нам је помогао и Мића Лазић. По критикама се чини да то што смо направили и није било лоше. Био сам извештач из Војводине за „Шаховски гласник“. Писао сам и сређивао и вести у локалним оквирима и за „Дневник“, који је водио Душан Бућан у свакодневној шаховској рубрици. Радио сам и за неке мађарске новине. Од шаха сам научио да играм поштено и никога да не пуштам. Трудио сам се да све буде у реду, и када сам судио увек сам се трудио да будем практичан.
На Првенству Војводине чак 31 пут
Красоје Нотарош открио нам је и посебно занимљив детаљ.
- Волео сам да играм наше, локалне турнире. Првенство Војводине сам играо вероватно највише, чак 31. пут. Првенство Новог Сада сам играо 46 пута у низу. Пре мене је др Радослав Илић, чувени адвокат, играо 46 пута, па нисам желео да оборим његов рекорд. Судио сам наредних четири, и тако заокружио на 50. Организовао сам преко 1.000 категорних турнира - објаснио је Нотарош.
С обзиром на то да сарађујете с пуно клубова, можете ли нас провести неком „временском линијом“ кроз развој клупског шаха у Новом Саду?
- Када је основан Савез Новог Сада, постојала су само четири клуба: НШК, Итис из Петроварадина, Борац и Партизан са Телепа, а и то је било углавном формално. Временом су почели да се оснивају нови клубови, чему сам и ја помогао. Био на њиховим оснивачким скупштинама. Нарочито док сам радио у Савезу Града. То је довело до „златног доба“ шаха, када је, почетком 90-их, било чак 25 клубова у Новом Саду. Тада је систем финансирања био много једноставнији. Само је НШК имао и професионалце.
Нови Сад је био домаћин многих важних такмичења. Којих се најрађе сећате, а која од њих су била најважнија?
- Најважнија је свакако била Олимпијада 1990. године. Она је дошла захваљујући баш поменутим Октобарским турнирима. Поред њих, било је и других међународних турнира. Зато је Нови Сад био уцртан у шаховску мапу света. То је био велики подвиг, јер је тада Град имао само неколико хотела, па смо од једног кварта направили Олимпијско село. Све је било у знаку шаха. Ја сам био директор једног од опен турнира у току Олимпијаде. Радо се сећам и Октобарских турнира, на којима је било на стотине посматрача.
Како бисте прокоментарисали тренутну шаховску ситуацију у Граду?
- Има и позитивних и негативних ствари. Свакако иде на боље. Морамо да се прилагођујемо новом времену - кратко је поручио Красоје Нотарош.
Стефан Костић
