Krčkanje novog sveta u limbu

i koji su poslednjih meseci govorili o onom drugom kao o “bandi kriminalaca”, ovih dana su ponovo postali “veliki prijatelji”. U Sankt Peterburgu su ove nedelje ruski predsednik Vladimir Putin i turski lider Reyep Tajip Erdogan obnovili odnose dve zemlje koji su bili u dužem prekidu na ozbiljnim iskušenjima. Od novembra prošle godine kada je turski lovac oborio ruskog bombardera iznad tursko-sirijske granice, čula se oštra retorika i preteće poruke između Moskve i Ankare. Ali, ne lezi vraže, posle neuspelog vojnog puča u Turskoj, “Sultan sa Bosfora” je iznenada pronašao da je za obaranje ruskog “suhoja” bio kriv pilot koji je pripadao taboru pučista, kao i da ga je na taj čin nagovorio Erdoganov politički arhineprijatelj imam Gulen.

Putin koji po istraživanjima ima podršku od preko 80% ruskog biračkog tela i Erdogan koji je udvostručio svoju nadpolovičnu moć posle neuspešnog vojnog puča, sada jednostavno preokreću preko noći svoju politiku u potrazi za savezništvom, budući da osećaju pritisak Zapada, Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Čini se da je njihov susret bio u cilju obnavljanja odnosa s obzirom na njihove pozicije u odnosu na tu, treću stranu.                           

Erdogan je nezadovoljan zbog toga što se SAD oglušuju o njegove zahteve za izručenjem žitelja Pensilvanije Fetulaha Gulena, kojeg je Ankara označila kao državnog neprijatelja broj jedan i kreatora puča, dok sam Gulen ove optužbe odbacuje. “Scenario napada na našu demokratiju je napisan spolja”, rekao je Erdogan Turskoj televiziji. A posle puča 15. jula prvi koji mu je pružio podršku za vreme krvoprolića u Istanbulu i Ankari je bio upravo – Putin. Gulen, pak, ne bi bio u stanju da orkestrira obaranje Erdogana da nema podršku Vašingtona, veli Erdogan: “Onaj ko pomaže neprijateljima Turske ne može biti nazvan našim prijateljem”.



Erdogan takođe prebacuje evropskim liderima što su kritikovali masovne čistke i hapšenja “pučista” koji traju gotovo čitav mesec. Takođe, što su ga opomenuli da bi povratak smrtne kazne u tursko zakonodavstvo značilo jasan otklon od približavanja Evropskoj uniji. Prema humanitarnim organizacijama, veliki broj privedenih je u turskim zatvorima bio mučen. Za razliku od toga, iz Moskve je stigla “bezuslovna podrška”, kako je to formulisao turski šef diplomatije Mevlut Čavušoglu.



S druge strane, još od masovnih protesta protiv Putina 2011. u Moskvi, Kremlj podozreva da iza zahteva za promenu Putinovog režima koji je potrajao već gotovo dve decenije stoji Vašington koji pomaže opozicione grupe i vodi “informacioni rat” protiv njega. U aferi “panamski papiri” se navodno pokazalo masovno pranje novca u ofšor zonama, preko osoba koje spadaju u krug poverljivih i proverenih ljudi ruskog predsednika, dok je Moskva saopštila da je reč o propagandi koju su inspirisali Amerikanci. Slično tome, kada su Erdoganov sin i njegovi bliski saradnici u vrhu vladajuće turske AK partije povezivani s korupcijom i trgovinom naftom s džihadistima, “Sultan” je govorio da je reč o zapadnoj zaveri.



Erdogana i Putina godinama unazad takođe povezuje i netrpeljivost prema kritički raspoloženim medijima, zbog čega su na ovaj ili onaj način mnogi od njih ugašeni, dok su se brojni nezavisni novinari našli u zatvoru a poneki su čak i likvidirani. Njihova vlast je u velikoj meri stilizovana do neprikosnovenog autoriteta “očeva nacije”, zasnovanog na ideologiji suvereniteta i priči o poslednjoj brani od spoljnog uticaja, naročito onog zapadnog.

Faktički, ako se porede profili dva lidera nema puno razloga za nesporazume, da bi glavna tačka njihovog sporenja u trenutku razlaza bila Sirija. Putin nedvosmisleno podržava režim Bašara el Asada, kao uporišnu tačku suprotstavljanja politici obaranja regionalnih lidera na Bliskom i Srednjem istoku (zaključno sa Gadafijem u Libiji), a na koga su se naoštrili “vesnici arapskog proleća” uz podršku SAD i islamskih zemalja – što je posledično dovelo do jačanja islamskog ekstremizma, dok je i Erdogan bio na strani sirijskih opozicionih grupa koje snabdevaju oružjem i novcem Saudijska Arabija i druge zemlje Persijskog zaliva, i uz sunitski pobunjenički pokret pa makar i po cenu učešća radikalnih džihadista.

Ako želi da pravi savez sa Rusijom, međutim, Erdogan sada mora ozbiljno da razmisli o promeni strategije i prihvati da su na strani boraca protiv Islamske države u Siriji vrlo važan beočug u lancu kurdski pašmerzi – što mu nikako nije po volji zbog njihovih bliskih veza sa kurdskim separatistima u Turskoj. To bi mu ogolilo bok za kritike turske nacionalističke opozicije, koja ga ionako optužuje da je bio odveć popustljiv prema Kurdima (sve do leta 2015), a čiji glavni cilj je odvajanje dela turske teritorije i pripajanje budućem Kurdistanu sastavljenom od delova Iraka, Sirije i Turske.



S druge strane, i Ankara i Moskva imaju jake finansijske razloge da ojačaju veze. Najkasnije od izbijanja ukrajinske krize 2014. a i ranije, Rusi tragaju za alternativnim putevima za izvoz prirodnog gasa u južnu Evropu. Ruska ekonomija je pretrpela udarac posle aneksije Krima i sankcija Evropske unije, dok je turski izvoz pao za čak 60% posle zaoštravanja s Moskvom. Tzv. turski tok, gasovod ispod Crnog mora je od decembra prošle godine zamrznut kao projekat ruskog snabdevanja gasom Balkana i Srednje Evrope zbog čega su obe strane izgubile teške milijarde dolara, da se o postojećem prekidu trgovinske razmene i turističkih aranžmana i ne govori. Sada će sve to biti ponovo moguće, s tim što je u dilu s turskom stranom i ruska izgranja nuklearne centrale u Turskoj. 



I tako, Rusija i Turska su od neprijateljskog škrgutanja za manje od deset meseci ponovo postali ne samo “bliski prijatelji i susedi” nego i “strateški partneri”. Uvlačenje Erdogana u Putinovu orbitu i obrnuto, međutim, neće ostati bez odgovora “treće strane” u pozadini. Za razliku od zapadnih političkih lidera, upadljivo brzo i jasno je gensek NATO-a Jens Stoltenberg osudio pokušaj puča u Turskoj, štiteći ne samo Erdoganove interese, nego i države-članice bez koje bi Savez ostao bez važne pozicije u kontroli ogromnog evroazijskog prostora, čija se nova arhitetktura nazire u rusko-kineskim projekcijama. Tursko hlađenje od partnerstva u Alijansi bi NATO preko noći ostavilo bez pristupa centralnoj Aziji, gde se po svim informacijama, upravo otvaraju novi koridori kojima će ubrzo poteći mnogi značajni trgovinski i energetski impulsi, uključujući i “novi kinseki put svile” čije je ciljno odredište Zapadna Evropa.



Nema dileme da se o svim ovim okolnostima u Vašingtonu i te kako razmišlja, kao i da je najavljena vizita američkog državnog sekretara Džon Kerija Ankari 24. avgusta motivisana željom Bele kuće da sasvim ne pokvari poljuljane odnose sa Erdoganom. Teško da će Gulen, za kojega Amerikanci tvrde da je “čovek mira” biti isporučen na tacni Ankari, kaogod što nije blisko pameti da bi ona uskoro mogla da zatraži izlaznicu iz NATO-a. Otvara se, međutim, jedan međuprostor političke igre s nejasnim dometima, jedan čitav novi svet u limbu, u ovom trenutku Sirije.



Zbog toga bi i na Balkanu uskoro moglo biti, pa u najmanju ruku, “zanimljivo”. Turska ima svoje ljude i grupe za izvoz uticaja, Rusija takođe, a tu su, naravno, i SAD, EU i NATO. Silnice razlaza i čvorovi povezivanja interesa su već na delu. U svakom slučaju nestabilni vojni, spoljnopolitički i ekonomski odnosi među velikim silama dovode do bolesnih poremećaja društava i sve više jasno razvrstavanje na skali negativnih osećanja postaje jedna velika nauka preživljavanja. Ili, kako reče nedavno reče jedan šef diplomatije “nisam plaćen da budem optimista”. 

OK, ali od takvog jednog osećanja pa do beznađa samo je jedan korak, a previše moćnih je spremno da ga napravi, makar gazili po leševima.   

Relja Knežević