Крчкање новог света у лимбу

и који су последњих месеци говорили о оном другом као о “банди криминалаца”, ових дана су поново постали “велики пријатељи”. У Санкт Петербургу су ове недеље руски председник Владимир Путин и турски лидер Реyеп Тајип Ердоган обновили односе две земље који су били у дужем прекиду на озбиљним искушењима. Од новембра прошле године када је турски ловац оборио руског бомбардера изнад турско-сиријске границе, чула се оштра реторика и претеће поруке између Москве и Анкаре. Али, не лези враже, после неуспелог војног пуча у Турској, “Султан са Босфора” је изненада пронашао да је за обарање руског “сухоја” био крив пилот који је припадао табору пучиста, као и да га је на тај чин наговорио Ердоганов политички архинепријатељ имам Гулен.

Путин који по истраживањима има подршку од преко 80% руског бирачког тела и Ердоган који је удвостручио своју надполовичну моћ после неуспешног војног пуча, сада једноставно преокрећу преко ноћи своју политику у потрази за савезништвом, будући да осећају притисак Запада, Сједињених Америчких Држава и Европске уније. Чини се да је њихов сусрет био у циљу обнављања односа с обзиром на њихове позиције у односу на ту, трећу страну.                           

Ердоган је незадовољан због тога што се САД оглушују о његове захтеве за изручењем житеља Пенсилваније Фетулаха Гулена, којег је Анкара означила као државног непријатеља број један и креатора пуча, док сам Гулен ове оптужбе одбацује. “Сценарио напада на нашу демократију је написан споља”, рекао је Ердоган Турској телевизији. А после пуча 15. јула први који му је пружио подршку за време крвопролића у Истанбулу и Анкари је био управо – Путин. Гулен, пак, не би био у стању да оркестрира обарање Ердогана да нема подршку Вашингтона, вели Ердоган: “Онај ко помаже непријатељима Турске не може бити назван нашим пријатељем”.



Ердоган такође пребацује европским лидерима што су критиковали масовне чистке и хапшења “пучиста” који трају готово читав месец. Такође, што су га опоменули да би повратак смртне казне у турско законодавство значило јасан отклон од приближавања Европској унији. Према хуманитарним организацијама, велики број приведених је у турским затворима био мучен. За разлику од тога, из Москве је стигла “безусловна подршка”, како је то формулисао турски шеф дипломатије Мевлут Чавушоглу.



С друге стране, још од масовних протеста против Путина 2011. у Москви, Кремљ подозрева да иза захтева за промену Путиновог режима који је потрајао већ готово две деценије стоји Вашингтон који помаже опозиционе групе и води “информациони рат” против њега. У афери “панамски папири” се наводно показало масовно прање новца у офшор зонама, преко особа које спадају у круг поверљивих и проверених људи руског председника, док је Москва саопштила да је реч о пропаганди коју су инспирисали Американци. Слично томе, када су Ердоганов син и његови блиски сарадници у врху владајуће турске АК партије повезивани с корупцијом и трговином нафтом с џихадистима, “Султан” је говорио да је реч о западној завери.



Ердогана и Путина годинама уназад такође повезује и нетрпељивост према критички расположеним медијима, због чега су на овај или онај начин многи од њих угашени, док су се бројни независни новинари нашли у затвору а понеки су чак и ликвидирани. Њихова власт је у великој мери стилизована до неприкосновеног ауторитета “очева нације”, заснованог на идеологији суверенитета и причи о последњој брани од спољног утицаја, нарочито оног западног.

Фактички, ако се пореде профили два лидера нема пуно разлога за неспоразуме, да би главна тачка њиховог спорења у тренутку разлаза била Сирија. Путин недвосмислено подржава режим Башара ел Асада, као упоришну тачку супротстављања политици обарања регионалних лидера на Блиском и Средњем истоку (закључно са Гадафијем у Либији), а на кога су се наоштрили “весници арапског пролећа” уз подршку САД и исламских земаља – што је последично довело до јачања исламског екстремизма, док је и Ердоган био на страни сиријских опозиционих група које снабдевају оружјем и новцем Саудијска Арабија и друге земље Персијског залива, и уз сунитски побуњенички покрет па макар и по цену учешћа радикалних џихадиста.

Ако жели да прави савез са Русијом, међутим, Ердоган сада мора озбиљно да размисли о промени стратегије и прихвати да су на страни бораца против Исламске државе у Сирији врло важан беочуг у ланцу курдски пашмерзи – што му никако није по вољи због њихових блиских веза са курдским сепаратистима у Турској. То би му оголило бок за критике турске националистичке опозиције, која га ионако оптужује да је био одвећ попустљив према Курдима (све до лета 2015), а чији главни циљ је одвајање дела турске територије и припајање будућем Курдистану састављеном од делова Ирака, Сирије и Турске.



С друге стране, и Анкара и Москва имају јаке финансијске разлоге да ојачају везе. Најкасније од избијања украјинске кризе 2014. а и раније, Руси трагају за алтернативним путевима за извоз природног гаса у јужну Европу. Руска економија је претрпела ударац после анексије Крима и санкција Европске уније, док је турски извоз пао за чак 60% после заоштравања с Москвом. Тзв. турски ток, гасовод испод Црног мора је од децембра прошле године замрзнут као пројекат руског снабдевања гасом Балкана и Средње Европе због чега су обе стране изгубиле тешке милијарде долара, да се о постојећем прекиду трговинске размене и туристичких аранжмана и не говори. Сада ће све то бити поново могуће, с тим што је у дилу с турском страном и руска изграња нуклеарне централе у Турској. 



И тако, Русија и Турска су од непријатељског шкргутања за мање од десет месеци поново постали не само “блиски пријатељи и суседи” него и “стратешки партнери”. Увлачење Ердогана у Путинову орбиту и обрнуто, међутим, неће остати без одговора “треће стране” у позадини. За разлику од западних политичких лидера, упадљиво брзо и јасно је генсек НАТО-а Јенс Столтенберг осудио покушај пуча у Турској, штитећи не само Ердоганове интересе, него и државе-чланице без које би Савез остао без важне позиције у контроли огромног евроазијског простора, чија се нова архитетктура назире у руско-кинеским пројекцијама. Турско хлађење од партнерства у Алијанси би НАТО преко ноћи оставило без приступа централној Азији, где се по свим информацијама, управо отварају нови коридори којима ће убрзо потећи многи значајни трговински и енергетски импулси, укључујући и “нови кинсеки пут свиле” чије је циљно одредиште Западна Европа.



Нема дилеме да се о свим овим околностима у Вашингтону и те како размишља, као и да је најављена визита америчког државног секретара Џон Керија Анкари 24. августа мотивисана жељом Беле куће да сасвим не поквари пољуљане односе са Ердоганом. Тешко да ће Гулен, за којега Американци тврде да је “човек мира” бити испоручен на тацни Анкари, каогод што није блиско памети да би она ускоро могла да затражи излазницу из НАТО-а. Отвара се, међутим, један међупростор политичке игре с нејасним дометима, један читав нови свет у лимбу, у овом тренутку Сирије.



Због тога би и на Балкану ускоро могло бити, па у најмању руку, “занимљиво”. Турска има своје људе и групе за извоз утицаја, Русија такође, а ту су, наравно, и САД, ЕУ и НАТО. Силнице разлаза и чворови повезивања интереса су већ на делу. У сваком случају нестабилни војни, спољнополитички и економски односи међу великим силама доводе до болесних поремећаја друштава и све више јасно разврставање на скали негативних осећања постаје једна велика наука преживљавања. Или, како рече недавно рече један шеф дипломатије “нисам плаћен да будем оптимиста”. 

ОК, али од таквог једног осећања па до безнађа само је један корак, а превише моћних је спремно да га направи, макар газили по лешевима.   

Реља Кнежевић