EKRANI IM KRADU DETINJSTVO!
ALARMANTNI PODACI! Depresija, anksioznost i SOCIJALNA IZOLACIJA pogađaju mlade! Imaju stotine prijatelja na mrežama, a osećaju se USAMLJENIJE NEGO IKADA
Iako današnji tinejdžeri žive u svetu neprekidne povezanosti, sve više istraživanja upozorava na to da su mladi usamljeniji nego ikada. Paradoks digitalnog doba je očigledan: stotine prijatelja na društvenim mrežama, desetine grupa za ćaskanje, neprekidan protok poruka uz dubok osećaj socijalne izolovanosti.
Rezultati, objavljeni u izveštajima Fondacije Hemofarm i UNICEF-a, pokazuju zabrinjavajuće trendove: više od 57% mladih u Srbiji oseća umerenu ili ozbiljnu usamljenost, a svako peto dete prijavilo je simptome anksioznosti i depresije, posebno nakon perioda pandemije. Svetska zdravstvena organizacija upozorava na to da je depresija jedan od vodećih uzroka invaliditeta kod mladih uzrasta od 15 do 19 godina. U Srbiji, situacija prati ovaj svetski trend: sve više mladih prijavljuje simptome anksioznosti, nesanice, gubitka motivacije i osećaja bespomoćnosti. Međutim, stvari su još gore među mlađima od 15 godina, koji ne umeju da potraže pomoć.
- Ono što mene i sve kolege iz struke mnogo više brine od adolescenata jeste jako velika zloupotreba tehnologije kod sasvim male dece, vrtićkog, predškolskog i ranog školskog uzrasta – kaže dr Aleksandra Franić, dečiji psihijatar u Domu zdravlja Donji Zemun. – Ispostavilo se da mobilno-virtuelni svet loše utiče na rani razvoj kognitivnih i motoričkih sposobnosti, recimo, odlaže početak govora.
Kako ističe dr Franić, vremena u kojima živimo i u kojima izrastaju nove generacije su se značajno promenila, ali biologija ljudskih bića je ostala manje-više ista: motorika pre kognicije.
- Dete uči da se kreće, da pomera udove, telo, da puzi i da ustaje pa da hoda. Tek onda dolazi govor i onda kognicija, da bi se došlo polako do logičkog mišljenja negde oko 7. godine života (i nije bez razlaga škola ranije počinjala sa 7 godina). Ako poremetite nešto u tom redu, sve se okreće naglavačke. Dete mora da se kreće da bi se razvilo mišljenje, mora da se koordiniše u prostoru, da skače, drži ravnotežu, preskače, provlači se, vrti se beskonačno oko svoje ose, skače uvis i udalj – kaže dr Franić.
Strah od propuštanja
Fenomen FOMO, ili strah od propuštanja, dodatno pojačava ove simptome, budući da mladi osećaju stalnu potrebu da budu uključeni u sve aspekte društvenog života svojih vršnjaka. Ovaj fenomen doprinosi osećaju socijalne izolovanosti i nezadovoljstva, što može pogoršati već postojeće anksiozne tendencije - piše Tanja Todorović, psihoterapeut u superviziji, master defektolog, trener razvojnih veština. - Jedan od najopasnijih aspekata društvenih mreža je sajber maltretiranje, koje se odnosi na namerno i ponovljeno zlostavljanje pojedinca putem digitalnih platformi. Sajber maltretiranje može imati devastirajuće posledice po mentalno zdravlje mladih, uključujući razvoj posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), depresije, anksioznosti, pa čak i suicidnih misli. Mladi koji su izloženi ovom obliku nasilja često osećaju sramotu, strah, izolaciju i gubitak samopouzdanja. Ovakvi emocionalni odgovori mogu dugoročno narušiti njihovu sposobnost da se nose sa stresom i da razviju zdrave interpersonalne odnose.
Međutim, danas je lakše detetu dati mobilni, tablet, laptop ili TV. I tu počinje niz problema.
- Umesto da dete stvara draži koje mozak percipira kao dubinu, visinu, dužinu, daljinu, gustinu, umesto da je količina impulsa koji stižu do mozga prirodno regulisana i usklađena s motorikom deteta, dečiji mozak prima milijarde svetlosnih nadražaja u sekundi, slika, zvukova, impulsa - i dopaminski sistem (uživanje, nagrada) eksplodira. I tako iz dana u dan. Dete sedi hipnotisano pred impulsima s ekrana koji hiperstimulišu dopaminski sistem zadovoljstva, brzo-brzo-brzo, bez truda, bez pokušaja i pogreške, bez rada, bez radoznalosti, bez razvoja kreativnosti i mašte, bez učenja da mu bude dosadno i da smisli samo kako da dosadu reguliše... ekran i milioni impulsa i visok dopamin postaju droga. I onda dođe škola. Sve što se radi u školi za mozak koji je do tad bombardovan milionima impulsa, odjednom postaje sporo, i dete ne može da drži pažnju. Nema instant gratifikacije, ne ume da rešava dosadu. Deca nam ulaze i proces učenja moranjem, pre nego što su prošla učenje procesom radoznalosti koji su preskočili nekretanjem, neigranjem, neinterakcijom s prirodom i drugom decom, neupoznavanjem dosade.
Ta deca, potpuno poremećenog razvoja, kaže naša sagovornica, stignu do adolescencije, gde se sudare sa standardima koji su za njihov, još uvek neizgrađen i fragilan ego, nemogući ili teško ostvarivi. I lakše je biti lep i uspešan i bogat avatar u virtuelnom svetu nego bubuljičavi klinac ili buckasta klinka u stvarnom, kaže dr Franić.
Ali, i virtuelni svet ima svoje zakonitosti, ali i surovosti (TikTok izazovi, na primer), zbog koje nam deca stradaju. Procenat mentalnih problema i depresije dostigao je 2021. godine neverovatnih 48 posto među mladima.
„Isključenje” vodi i pod točkove kamiona
Činjenica da se pod uticajem modernih tehnologija i društvenih mreža sve se više mladih „isključuje” iz stvarnog sveta, te vrlo lako svoju okolinu menjaju za onu virtuelnu, donosi još jednu veliku opasnost – onu u saboraćaju. Pogled fokusiran na ekran mobilnog telefona, glasna muzika na slušalicama i jurnjava na električnom trotinetu bez kacige, uz trenutak nepažnje, može rezultovati teškom saobraćajnom nesrećom s kobnim posledicama. Nažalost, broj saobraćajnih nesreća u kojima učestvuju mladi permanentno raste. Stručnjaci upozoravaju kako su električni trotineti, naročito u kombinaciji sa slušalicama i nenošenjem kacige, velika opasnost i problem. „Trotinet nije ni zabava, ni trend, nije igračka. Jednostavno, mora se shvatiti da je to vozilo, za koje važe sva pravila”, upozorio je nedavno Mirko Koković iz Agencije za bezbednost saobraćaja.
Internet je postao sredstvo za osvetničku pornografiju, sredstvo ucene, proganjanja, tajnog snimanja, ponižavanja. Deca, izložena ovome, u vidu bulinga, postaju depresivna, socijalno izolovana, distancirana i najzad i suicidna. Međuljudski odnosi, neophidni kontakti „oči u oči” polako kopne, i integracije se sele u virtuelni prostor, tamo se osećaju jači, moćniji, sigurniji, ne vide se slabosti, suze, emocije na licu, slom koji preživljava telo onoga ko je izdat, ostavljen, povređen. I mislili smo da je to duboko pogrešno, i devastirajuće po čitave generacije, i da se nas pitalo - ukinuli bismo im taj internet skroz. A onda se desila promena. Morali su da se upoznaju u oba sveta i da spoje najbolje iz oba sveta. Shvatili su prvi put da virtuelni svet, ma koliko pogodan, nije dovoljan. Shvatili su koliko je beskrajno važan dodir, osmeh, živa reč, pokret, zagrljaj, empatija, grupa, kontakt... kontakt kao esencija ljudske interakcije, kontakt „ti-ja-mi“, bez kog se ne može. Jer to je biologija, i ona se hiljadama godina nije promenila. To je stvorilo civilizaciju, ne vatra, ni točak, već dokaz izlečene slomljene butne kosti pećinskog čoveka: dokaz kontakta, dokaz da je neko brinuo za nekog!
Najveći zaštitni faktori ostaju jednostavni: kvalitetni odnosi licem u lice, porodična podrška i osećaj pripadnosti kažu stručnjaci.
Samo u kontaktu se uči, spoznaje život, spoznaje čovek, u kontaktu se živi i umire, samo u kontaktu sa drugim bićem i mi jesmo. A taj kontakt se ne ostvaruje u virtuelnom svetu. On počinje kontaktom s roditeljima i porodicom, dodirom, zagrljajem. Sa drugima, sa životinjama, s prirodom. Samo tako jesmo, i samo tako zaista postojimo. Nadam se da će, ova Bogom dana generacija to saznanje preneti na mlađe kolege, na svoju decu i na svoje odrasle. Možda će nam oni svima dati šansu – poručuje dr Franić.
U IT tehnologiju se kunu informatičari, dok društvenjaci insistiraju na tome da ona treba da bude alat za povezivanje, a ne zamena za stvarne odnose. Mladi moraju da imaju prostor da grade sopstveni identitet van ekrana — u svetu koji mogu da dotaknu, osete i u njemu uče da budu svoji.
Ivana Radoičić
