ЕКРАНИ ИМ КРАДУ ДЕТИЊСТВО!
АЛАРМАНТНИ ПОДАЦИ! Депресија, анксиозност и СОЦИЈАЛНА ИЗОЛАЦИЈА погађају младе! Имају стотине пријатеља на мрежама, а осећају се УСАМЉЕНИЈЕ НЕГО ИКАДА
Иако данашњи тинејџери живе у свету непрекидне повезаности, све више истраживања упозорава на то да су млади усамљенији него икада. Парадокс дигиталног доба је очигледан: стотине пријатеља на друштвеним мрежама, десетине група за ћаскање, непрекидан проток порука уз дубок осећај социјалне изолованости.
Резултати, објављени у извештајима Фондације Хемофарм и УНИЦЕФ-а, показују забрињавајуће трендове: више од 57% младих у Србији осећа умерену или озбиљну усамљеност, а свако пето дете пријавило је симптоме анксиозности и депресије, посебно након периода пандемије. Светска здравствена организација упозорава на то да је депресија један од водећих узрока инвалидитета код младих узраста од 15 до 19 година. У Србији, ситуација прати овај светски тренд: све више младих пријављује симптоме анксиозности, несанице, губитка мотивације и осећаја беспомоћности. Међутим, ствари су још горе међу млађима од 15 година, који не умеју да потраже помоћ.
- Оно што мене и све колеге из струке много више брине од адолесцената јесте јако велика злоупотреба технологије код сасвим мале деце, вртићког, предшколског и раног школског узраста – каже др Александра Франић, дечији психијатар у Дому здравља Доњи Земун. – Испоставило се да мобилно-виртуелни свет лоше утиче на рани развој когнитивних и моторичких способности, рецимо, одлаже почетак говора.
Како истиче др Франић, времена у којима живимо и у којима израстају нове генерације су се значајно променила, али биологија људских бића је остала мање-више иста: моторика пре когниције.
- Дете учи да се креће, да помера удове, тело, да пузи и да устаје па да хода. Тек онда долази говор и онда когниција, да би се дошло полако до логичког мишљења негде око 7. године живота (и није без разлага школа раније почињала са 7 година). Ако пореметите нешто у том реду, све се окреће наглавачке. Дете мора да се креће да би се развило мишљење, мора да се координише у простору, да скаче, држи равнотежу, прескаче, провлачи се, врти се бесконачно око своје осе, скаче увис и удаљ – каже др Франић.
Страх од пропуштања
Феномен ФОМО, или страх од пропуштања, додатно појачава ове симптоме, будући да млади осећају сталну потребу да буду укључени у све аспекте друштвеног живота својих вршњака. Овај феномен доприноси осећају социјалне изолованости и незадовољства, што може погоршати већ постојеће анксиозне тенденције - пише Тања Тодоровић, психотерапеут у супервизији, мастер дефектолог, тренер развојних вештина. - Један од најопаснијих аспеката друштвених мрежа је сајбер малтретирање, које се односи на намерно и поновљено злостављање појединца путем дигиталних платформи. Сајбер малтретирање може имати девастирајуће последице по ментално здравље младих, укључујући развој посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП), депресије, анксиозности, па чак и суицидних мисли. Млади који су изложени овом облику насиља често осећају срамоту, страх, изолацију и губитак самопоуздања. Овакви емоционални одговори могу дугорочно нарушити њихову способност да се носе са стресом и да развију здраве интерперсоналне односе.
Међутим, данас је лакше детету дати мобилни, таблет, лаптоп или ТВ. И ту почиње низ проблема.
- Уместо да дете ствара дражи које мозак перципира као дубину, висину, дужину, даљину, густину, уместо да је количина импулса који стижу до мозга природно регулисана и усклађена с моториком детета, дечији мозак прима милијарде светлосних надражаја у секунди, слика, звукова, импулса - и допамински систем (уживање, награда) експлодира. И тако из дана у дан. Дете седи хипнотисано пред импулсима с екрана који хиперстимулишу допамински систем задовољства, брзо-брзо-брзо, без труда, без покушаја и погрешке, без рада, без радозналости, без развоја креативности и маште, без учења да му буде досадно и да смисли само како да досаду регулише... екран и милиони импулса и висок допамин постају дрога. И онда дође школа. Све што се ради у школи за мозак који је до тад бомбардован милионима импулса, одједном постаје споро, и дете не може да држи пажњу. Нема инстант гратификације, не уме да решава досаду. Деца нам улазе и процес учења морањем, пре него што су прошла учење процесом радозналости који су прескочили некретањем, неиграњем, неинтеракцијом с природом и другом децом, неупознавањем досаде.
Та деца, потпуно поремећеног развоја, каже наша саговорница, стигну до адолесценције, где се сударе са стандардима који су за њихов, још увек неизграђен и фрагилан его, немогући или тешко оствариви. И лакше је бити леп и успешан и богат аватар у виртуелном свету него бубуљичави клинац или буцкаста клинка у стварном, каже др Франић.
Али, и виртуелни свет има своје законитости, али и суровости (ТикТок изазови, на пример), због које нам деца страдају. Проценат менталних проблема и депресије достигао је 2021. године невероватних 48 посто међу младима.
„Искључење” води и под точкове камиона
Чињеница да се под утицајем модерних технологија и друштвених мрежа све се више младих „искључује” из стварног света, те врло лако своју околину мењају за ону виртуелну, доноси још једну велику опасност – ону у сабораћају. Поглед фокусиран на екран мобилног телефона, гласна музика на слушалицама и јурњава на електричном тротинету без кациге, уз тренутак непажње, може резултовати тешком саобраћајном несрећом с кобним последицама. Нажалост, број саобраћајних несрећа у којима учествују млади перманентно расте. Стручњаци упозоравају како су електрични тротинети, нарочито у комбинацији са слушалицама и неношењем кациге, велика опасност и проблем. „Тротинет није ни забава, ни тренд, није играчка. Једноставно, мора се схватити да је то возило, за које важе сва правила”, упозорио је недавно Мирко Коковић из Агенције за безбедност саобраћаја.
Интернет је постао средство за осветничку порнографију, средство уцене, прогањања, тајног снимања, понижавања. Деца, изложена овоме, у виду булинга, постају депресивна, социјално изолована, дистанцирана и најзад и суицидна. Међуљудски односи, неопхидни контакти „очи у очи” полако копне, и интеграције се селе у виртуелни простор, тамо се осећају јачи, моћнији, сигурнији, не виде се слабости, сузе, емоције на лицу, слом који преживљава тело онога ко је издат, остављен, повређен. И мислили смо да је то дубоко погрешно, и девастирајуће по читаве генерације, и да се нас питало - укинули бисмо им тај интернет скроз. А онда се десила промена. Морали су да се упознају у оба света и да споје најбоље из оба света. Схватили су први пут да виртуелни свет, ма колико погодан, није довољан. Схватили су колико је бескрајно важан додир, осмех, жива реч, покрет, загрљај, емпатија, група, контакт... контакт као есенција људске интеракције, контакт „ти-ја-ми“, без ког се не може. Јер то је биологија, и она се хиљадама година није променила. То је створило цивилизацију, не ватра, ни точак, већ доказ излечене сломљене бутне кости пећинског човека: доказ контакта, доказ да је неко бринуо за неког!
Највећи заштитни фактори остају једноставни: квалитетни односи лицем у лице, породична подршка и осећај припадности кажу стручњаци.
Само у контакту се учи, спознаје живот, спознаје човек, у контакту се живи и умире, само у контакту са другим бићем и ми јесмо. А тај контакт се не остварује у виртуелном свету. Он почиње контактом с родитељима и породицом, додиром, загрљајем. Са другима, са животињама, с природом. Само тако јесмо, и само тако заиста постојимо. Надам се да ће, ова Богом дана генерација то сазнање пренети на млађе колеге, на своју децу и на своје одрасле. Можда ће нам они свима дати шансу – поручује др Франић.
У ИТ технологију се куну информатичари, док друштвењаци инсистирају на томе да она треба да буде алат за повезивање, а не замена за стварне односе. Млади морају да имају простор да граде сопствени идентитет ван екрана — у свету који могу да дотакну, осете и у њему уче да буду своји.
Ивана Радоичић