НОВОСАЂАНКА АСЈА СИМИЋ МЛАДА НАДА У УМЕТНИЧКОМ СВЕТУ Глумица и свестрана уметница
Новосађанка Асја Симић ученица је другог разреда Школе за дизајн „Богдан Шупут”, на смеру дизајн текстила, што јој је одмалена била жеља, али то није једини таленат који је током одрастања открила.
Љубав према уметности осећала је откако зна за себе, а сваку њену фракцију желела је да савлада. Тако је глума један од талената који је открила још у нижим разредима основне школе.
– Прво сам ишла у школу глуме „Шмиранти”, онда у „Мишоловку”, а највећи утисак на мене је оставио мјузикл „Ени”. То је моја прва љубав, спој глуме и музике, нешто што ме је испуњавало у сваком смислу. Мислила сам да ћу цео живот наставити тиме да се бавим. Тада сам имала девет година и било је захтевно припремати се за изведбу, али у исто време било је и забавно. Често смо имали снимања и на терену за видео који је ишао у позадини наше глуме, што ми је додатно развило љубав према музичко-сценском делу „Ени”, у ком се драмска радња развија кроз говор, песму и игру – каже за „Дневник” Асја Симић.
Освојила награду „Сликарска нада“
Жеља за сликањем дошла је природно, с обзиром на то да је Асјина мајка завршила исти смер и средњу школу у коју она данас иде. Док је Асја била мала, мама јој је радила у школи као професор и имала је свој атеље за децу и за старије.
– Све сам технике савладала, али највише волим да радим угљеном и портрете. Мислим да ми то најбоље иде и ту себе свакодневно усавршавам. Учествовала сам на Међународној ликовној колонији у Крчедину пре пар година, када сам освојила награду „Сликарска нада”, за дело које сам назвала „Двоје”, и то је мој лични печат уметности.
За глуму није освајала награде, али то је и није толико интересовало. Више је уживала у препорукама на основу којих је харала позорницом, јер јој је то била потврда да је одлична у улози глумице. Имала је прилике да упознаје глумце, развија себе у глумачком смислу али и као личност, те, када се све сабере, све је то једно велико искуство које јој, каже, касније може користити у животу. Но, како се у народу каже: ми правимо планове, а бог нам се смеје, тако и ова Асјина страс није била судбоносна. Како је пандемија коронавируса узела маха, тако је њена група морала да направи паузу, а она се у тој паузи преокренула другој страсти – музици и свирању. Тада је имала 12 година.
– Годину дана сам у музичкој школи учила да свирам гитару, а у мом налету да свирам клавир, родитеље сам једва измолила да ми купе бар електичну клавијатуру и на њу сам се скроз „навукла”. Нисам устајала док је нисам савладала. Након пар година сам успела све ноте да скинем на слух, а онда сам почела да комбинујем и свирање гитаре, па експериментишем, проналазим себе и сопствене звуке и ноте, па ко зна, можда једног дана издам и албум у потпуно другачијем музичком опусу – прича наша саговорница.
За почетак, споменућемо да је у свету музичке уметности прошле године на београдском Фестивалу кантаутора „Кантфест” освојила прво место за интерпретацију домаћих нумера, када је одсвирала на гитари песму „Тишина” од Бајаге и инструктора, а отпевала „Неко није”, нумеру певачице Илме Карахмет. Много воли и поезију, а Јован Дучић је најзаслужнији за љубав према писаној речи.
– Одмалена сам заволела Дучића и његов стил писања. Његова је прва књига „Подне” била дело које сам у раном узрасту савладала и до данас сам под њеним утиском. Пишем и ја, али нисам слала своје текстове на конкурсе. Писање ме опушта и више то радим за своју душу. Учествовала сам на Међународном књижевном фестивалу „Про поет 2024” и освојила прво место у рецитовању дела из мени омиљене Дучићеве књиге и „Плаве звезде” Мирослава Мике Антића – каже наша саговорница.
Асја је у сваком домену уметности бриљирала, но себе највише у будућности види као певачицу, а модни дизајн јој је неизоставни део овог позива, с обзиром на то да је четкица за сликање била прва ствар коју је узела у руке.