Milorad Vukašinović: Izručenje Miloševića Hagu - čin državne veleizdaje

Naš poznati književnik i istoriograf Radovan Kalabić u svojoj briljantnoj trilogiji Pod prekornim pogledom istorije upozorava na pojavu „posuvraćivanja srpske istorije”. Reč je o izrazu koji je prvi upotrebio veliki mislilac Slobodan Jovanović, a koji se odnosi na nameru naših neprijatelja da nam zadaju smrtonosne udarce na naše najsvetije datume.

Kalabić posebno ukazuje na sakralnost Vidovdana i Kosovskog zaveta koji u srpskoj metaistorijskoj svesti predstavljaju simbole opredeljenja za večni život i Carstvo nebesko. On uočava da se knez Lazar sa kosovskim junacima, prihvatajući bitku sa višestruko nadmoćnijim neprijateljem, jasno opredelio da ide Hristovim putem i stopama Svetog Save, pokazujući na ličnom primeru da kosovska žrtva nije uzaludna, jer se kao takva završava u Hristovom vaskrsenju. Zato je kosovska ideja delatna i pobednička, a Kosovski boj 1389. godine prelomni događaj u srpskoj istoriji, koji je Srbima omogućio da opstanu i posle formalnog gubitka države 1459. godine.

Nema nikakve sumnje da su svi potonji srpski neprijatelji itekako bili svesni ove činjenice. Upravo zbog toga se za Vidovdan vezuju mnogi prekretnički istorijski događaji, poput potpisivanja Tajne konvencije sa Austrougarskom 1881. godine, ubistva Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine, Rezolucije Informbiroa 1948. godine, ali i događaji novijeg datuma, od kojih je svakako najznačajniji izručenje predsednika Slobodana Miloševića Haškom tribunalu 2001. godine. Predistorija Haga Početkom devedesetih godina prošlog veka, uporedo sa procesima razaranja jugoslovenske države, u zapadnim medijima su počele da se otvoreno promovišu ideje o formiranju nekakvog suda za bivšu Jugoslaviju. Malo je poznat podatak da su slične ideje o formiranju jednog ovakvog suda razmatrane još sredinom osamdesetih godina pod okriljem Saveta za inostrane poslove SAD. U to vreme vođene su veoma opširne debate o tome na koji način je okončati Hladni rat protiv komunističkog bloka predvođenog Sovjetskim Savezom.

Jedna veoma uticajna struja u SIO zalagala se za uspostavljanje suda, poput onog u Nirnbergu, na kojem bi se kolektivno sudilo liderima svih komunističkih država. Na taj način bi se kroz spektakularnu osudu komunističkog sistema sve države prevele u pobednički zapadni sistem. Druga grupa u SIO zastupala je stanovište o suđenjima na unutrašnjem planu i potrebi da se svaka zemlja suoči sa zločinima komunizma na svojoj teritoriji. Verovalo se da je reč o najboljem modelu tranzicione pravde za sve žrtve i njihove porodice. Kao što je poznato ove ideje nisu ostvarene u praksi, jer se na političkoj sceni u Sovejtskom Savezu pojavio Mihail Gorbačov. Hladni rat je završen bez ispaljenog metka, uz dobrovoljno povlačenje Rusije iz Istočne Evrope. Izvesni pokušaji suđenja pojedinim komunističkim liderima, završeni su brzo, a neke od istaknutijih ličnosti poput Honekera, preminule su prirodnom smrću u izgnanstvu. Kada se verovalo da se od ove ideje odustalo, ona je na čudan način obnovljena pod izgovorom jugoslovenske krize.

Nije nebitan podatak da se formiranju Haškog tribunala usprotivila gotovo celokupna svetska pravnička javnost. Tako je na Pripremnoj konferenciji, koja je 1993. godine održana u sedištu Ujedinjenih nacija, priloženo 82 referata i u svima njima, bez izuzetka, izloženi su argumenti protiv formiranja Tribunala. Ipak, presudio je uticaj američke administracije koja je efikasnim lobiranjem, pozivajući se na glavu VII Povelje, obezbedila da Savet bezbednosti kao izvršni organ svetske organizacije, donese odluku o njegovom formiranju. Tako je formiran jedan nelegalni trubunal koji je kasnije sebi dao ovlašćenja bez istorijskog presedana. Presuđivanje istoriji Odluka o izručenju Slobodana Miloševića Hagu doneta je mnogo ranije i u dogovoru svetske zakulise sa liderima tadašnje Demokratske opozicije Srbije. Karla del Ponte je o tome razgovarala u Luganu sa Zoranom Đinđićem, pre septembarskih izbora 2000-te godine.

Pored podrške otcepljenju Crne Gore, izručenje Miloševića je bilo najvažniji prioritet. Formalno pokriće za ovaj čin bila je optužnica koju je protiv Miloševića usred NATO agresije 1999. godine podigla Luiz Arbur, tadašnji glavni tužilac Haškog tribunala. Kada je posle Petog oktobra dosovska vrhuška došla na vlast otpočeli su pregovori o tome na koji način izručiti Miloševića. U tim razgovorima lideri DOS-a su se ponašali bez imalo dostojanstva i državničke mudrosti. Svesni da izručenje Miloševića nije moguće na legalan način, delovi DOS-a su se opredelili za saradnju sa kriminalnim klanovima, kojima je istovremeno bilo omogućeno da kontrolišu tokove novca i pljačkašku privatizaciju. Ta vrsta simbioze vlasti i kriminala je i u pozadini tragičnog ubistva premijera Đinđića koji je na sebe preuzeo vodeću ulogu prilikom izručenja Miloševića. Tada je Đinđić dao onu čuvenu izjavu o tome da se Srbija baš na Vidovdan 2001. godine opredelila za carstvo zemaljsko.

U svakom slučaju, Milošević je izručen Hagu bez ikakvog zakonskog osnova i svesti tadašnje vlasti da time nanosi ogromnu štetu nacionalnim interesima. Sve ono što se potom dešavalo u sudnici Trubinala, uprkos suprotnim očekivanjima, išlo je na ruku Miloševiću. Suočen sa klasičnom političkom optužnicom i masom lažnih svedoka, predsednik Srbije i SRJ se veoma brzo našao u poziciji onoga koji optužuje NATO i celokupnu zapadnu zajednicu za uništenje jedne države koja je u vreme Hladnog rata bila najveći američki prijatelj u Evropi (pogledati opširnije u Džordž Kenan, Oblaci nad Evropom). Izvesna svedočenja i dokazi ulaze u istoriju, poput raskrinkavanja Pedija Ešdauna koji je 1998. godine tajno snimljen kako vrši smotru naoružanja u jednoj bazi OVK na Kosovu. Ne zaboravimo da je zloglasni general Klark svedočio na sednici zatvorenog tipa.

Kako je vreme prolazilo Milošević je sve više dominirao u sudnici, a njegova smrt 11. marta 2006. godine, je direktna posledica pogrešne terapije i niza nerazjašnjenih okolnosti na čijoj istrazi izdajnička vlast DOS-a nikada nije insistirala. Uostalom, sam čin sahrane predsednika Miloševića i odbijanje vlasti da bude ispraćen na dostojan način, najbolje svedoči o tome kakvi su političari predvodili tadašnju Srbiju. Te iste godine održan je referendum o otcepljenju Crne Gore, uz aplauze zvaničnog Beograda, a posle dve godine Priština je donela Deklaraciju o nezavisnosti tzv. Kosova. Tako su izvršene obaveze koje je dosovska vrhuška preuzela iza leđa sopstvenog naroda.

Haški epilog

Prošlo je 25 godina od sramnog izručenja Miloševića Hagu. Nažalost, za taj zločin protiv prava i pravde niko na našim prostorima nije odgovarao. Nema sumnje da je samo suđenje doživelo potpuni fijasko o čemu je uostalom svojevremeno pisao Njujork tajms. U analizi posvećenoj ciljevima postupka ovo vazda obavešteno glasilo internacionalne lihve ukazalo je na tri cilja haškog suđenja predsedniku Miloševiću. To su: uobličavanje istorije balkanskih ratova devedesetih, zatim podsticanje Srba da prestanu da poriču sopstvene zločine i povezivanje srpskog društva sa ostatkom Evrope. Nije teško zaključiti da nijedan od ciljeva ovog suđenja nije imao krivičnopravni, već isključivo politički karakter. Nakon Miloševićeve smrti Hag je izgubio smisao postojanja i kasnija suđenja Mladiću i Karadžiću izgubila su svaki privid objektivnosti. Da ne govorimo o skandaloznim presudama Oriću, Haradinaju i hrvatskim generalima za Oluju. Naprosto, Hag se pretvorio u svojevrsnu inkviziciju za Srbe. Na unutrašnjem planu dogodila se tribunalizacija srpskog pravosuđa i takva izmena krivičnog zakonodavstva koja je u potpunom nesaglasju sa srpskom pravničkom tradicijom. U medijskoj sferi takođe se malo toga promenilo.

Predsednik Milošević se tretira kao da je pravosnažno osuđen, iako nije dočekao ni prvostepenu presudu. Izostaje i odgovor na još jedno važno pitanje u vezi sa haškom arhivom, koja je po svemu sudeći završila u Vašingtonu, uprkos važnim činjenicama koje su se čule na suđenjima. Na širem globalnom planu nije uspela matrica da se praksa Tribunala pretoči u delovanje Stalnog međunarodnog krivičnog suda koji je pokušao da na sličan način, kao u slučaju Milošević, optuži Putina i Netanjahua. Saradnju sa ovim sudom odbacuje i zvanična Amerika. Tako je slučaj izručenja i suđenja Miloševiću ostao u nekim arhivama kao dokaz jedne bolesne epohe i vremena čiji smo bili savremenici.

LITERATURA:
Vukašinović, M. (2006). Trenutak istine, Evropa – nacija, Beograd
Kalabić, R. (2021). Pod prekornim pogledom istorije, Domentijana, Beograd