Милорад Вукашиновић: Изручење Милошевића Хагу - чин државне велеиздаје

Наш познати књижевник и историограф Радован Калабић у својој бриљантној трилогији Под прекорним погледом историје упозорава на појаву „посувраћивања српске историје”. Реч је о изразу који је први употребио велики мислилац Слободан Јовановић, а који се односи на намеру наших непријатеља да нам задају смртоносне ударце на наше најсветије датуме.

Калабић посебно указује на сакралност Видовдана и Косовског завета који у српској метаисторијској свести представљају симболе опредељења за вечни живот и Царство небеско. Он уочава да се кнез Лазар са косовским јунацима, прихватајући битку са вишеструко надмоћнијим непријатељем, јасно определио да иде Христовим путем и стопама Светог Саве, показујући на личном примеру да косовска жртва није узалудна, јер се као таква завршава у Христовом васкрсењу. Зато је косовска идеја делатна и победничка, а Косовски бој 1389. године преломни догађај у српској историји, који је Србима омогућио да опстану и после формалног губитка државе 1459. године.

Нема никакве сумње да су сви потоњи српски непријатељи итекако били свесни ове чињенице. Управо због тога се за Видовдан везују многи прекретнички историјски догађаји, попут потписивања Тајне конвенције са Аустроугарском 1881. године, убиства Фердинанда у Сарајеву 1914. године, Резолуције Информбироа 1948. године, али и догађаји новијег датума, од којих је свакако најзначајнији изручење председника Слободана Милошевића Хашком трибуналу 2001. године. Предисторија Хага Почетком деведесетих година прошлог века, упоредо са процесима разарања југословенске државе, у западним медијима су почеле да се отворено промовишу идеје о формирању некаквог суда за бившу Југославију. Мало је познат податак да су сличне идеје о формирању једног оваквог суда разматране још средином осамдесетих година под окриљем Савета за иностране послове САД. У то време вођене су веома опширне дебате о томе на који начин је окончати Хладни рат против комунистичког блока предвођеног Совјетским Савезом.

Једна веома утицајна струја у СИО залагала се за успостављање суда, попут оног у Нирнбергу, на којем би се колективно судило лидерима свих комунистичких држава. На тај начин би се кроз спектакуларну осуду комунистичког система све државе превеле у победнички западни систем. Друга група у СИО заступала је становиште о суђењима на унутрашњем плану и потреби да се свака земља суочи са злочинима комунизма на својој територији. Веровало се да је реч о најбољем моделу транзиционе правде за све жртве и њихове породице. Као што је познато ове идеје нису остварене у пракси, јер се на политичкој сцени у Совејтском Савезу појавио Михаил Горбачов. Хладни рат је завршен без испаљеног метка, уз добровољно повлачење Русије из Источне Европе. Извесни покушаји суђења појединим комунистичким лидерима, завршени су брзо, а неке од истакнутијих личности попут Хонекера, преминуле су природном смрћу у изгнанству. Када се веровало да се од ове идеје одустало, она је на чудан начин обновљена под изговором југословенске кризе.

Није небитан податак да се формирању Хашког трибунала успротивила готово целокупна светска правничка јавност. Тако је на Припремној конференцији, која је 1993. године одржана у седишту Уједињених нација, приложено 82 реферата и у свима њима, без изузетка, изложени су аргументи против формирања Трибунала. Ипак, пресудио је утицај америчке администрације која је ефикасним лобирањем, позивајући се на главу VII Повеље, обезбедила да Савет безбедности као извршни орган светске организације, донесе одлуку о његовом формирању. Тако је формиран један нелегални трубунал који је касније себи дао овлашћења без историјског преседана. Пресуђивање историји Одлука о изручењу Слободана Милошевића Хагу донета је много раније и у договору светске закулисе са лидерима тадашње Демократске опозиције Србије. Карла дел Понте је о томе разговарала у Лугану са Зораном Ђинђићем, пре септембарских избора 2000-те године.

Поред подршке отцепљењу Црне Горе, изручење Милошевића је било најважнији приоритет. Формално покриће за овај чин била је оптужница коју је против Милошевића усред НАТО агресије 1999. године подигла Луиз Арбур, тадашњи главни тужилац Хашког трибунала. Када је после Петог октобра досовска врхушка дошла на власт отпочели су преговори о томе на који начин изручити Милошевића. У тим разговорима лидери ДОС-а су се понашали без имало достојанства и државничке мудрости. Свесни да изручење Милошевића није могуће на легалан начин, делови ДОС-а су се определили за сарадњу са криминалним клановима, којима је истовремено било омогућено да контролишу токове новца и пљачкашку приватизацију. Та врста симбиозе власти и криминала је и у позадини трагичног убиства премијера Ђинђића који је на себе преузео водећу улогу приликом изручења Милошевића. Тада је Ђинђић дао ону чувену изјаву о томе да се Србија баш на Видовдан 2001. године определила за царство земаљско.

У сваком случају, Милошевић је изручен Хагу без икаквог законског основа и свести тадашње власти да тиме наноси огромну штету националним интересима. Све оно што се потом дешавало у судници Трубинала, упркос супротним очекивањима, ишло је на руку Милошевићу. Суочен са класичном политичком оптужницом и масом лажних сведока, председник Србије и СРЈ се веома брзо нашао у позицији онога који оптужује НАТО и целокупну западну заједницу за уништење једне државе која је у време Хладног рата била највећи амерички пријатељ у Европи (погледати опширније у Џорџ Кенан, Облаци над Европом). Извесна сведочења и докази улазе у историју, попут раскринкавања Педија Ешдауна који је 1998. године тајно снимљен како врши смотру наоружања у једној бази ОВК на Косову. Не заборавимо да је злогласни генерал Кларк сведочио на седници затвореног типа.

Како је време пролазило Милошевић је све више доминирао у судници, а његова смрт 11. марта 2006. године, је директна последица погрешне терапије и низа неразјашњених околности на чијој истрази издајничка власт ДОС-а никада није инсистирала. Уосталом, сам чин сахране председника Милошевића и одбијање власти да буде испраћен на достојан начин, најбоље сведочи о томе какви су политичари предводили тадашњу Србију. Те исте године одржан је референдум о отцепљењу Црне Горе, уз аплаузе званичног Београда, а после две године Приштина је донела Декларацију о независности тзв. Косова. Тако су извршене обавезе које је досовска врхушка преузела иза леђа сопственог народа.

Хашки епилог

Прошло је 25 година од срамног изручења Милошевића Хагу. Нажалост, за тај злочин против права и правде нико на нашим просторима није одговарао. Нема сумње да је само суђење доживело потпуни фијаско о чему је уосталом својевремено писао Њујорк тајмс. У анализи посвећеној циљевима поступка ово вазда обавештено гласило интернационалне лихве указало је на три циља хашког суђења председнику Милошевићу. То су: уобличавање историје балканских ратова деведесетих, затим подстицање Срба да престану да поричу сопствене злочине и повезивање српског друштва са остатком Европе. Није тешко закључити да ниједан од циљева овог суђења није имао кривичноправни, већ искључиво политички карактер. Након Милошевићеве смрти Хаг је изгубио смисао постојања и каснија суђења Младићу и Караџићу изгубила су сваки привид објективности. Да не говоримо о скандалозним пресудама Орићу, Харадинају и хрватским генералима за Олују. Напросто, Хаг се претворио у својеврсну инквизицију за Србе. На унутрашњем плану догодила се трибунализација српског правосуђа и таква измена кривичног законодавства која је у потпуном несагласју са српском правничком традицијом. У медијској сфери такође се мало тога променило.

Председник Милошевић се третира као да је правоснажно осуђен, иако није дочекао ни првостепену пресуду. Изостаје и одговор на још једно важно питање у вези са хашком архивом, која је по свему судећи завршила у Вашингтону, упркос важним чињеницама које су се чуле на суђењима. На ширем глобалном плану није успела матрица да се пракса Трибунала преточи у деловање Сталног међународног кривичног суда који је покушао да на сличан начин, као у случају Милошевић, оптужи Путина и Нетањахуа. Сарадњу са овим судом одбацује и званична Америка. Тако је случај изручења и суђења Милошевићу остао у неким архивама као доказ једне болесне епохе и времена чији смо били савременици.

ЛИТЕРАТУРА:
Вукашиновић, М. (2006). Тренутак истине, Европа – нација, Београд
Калабић, Р. (2021). Под прекорним погледом историје, Доментијана, Београд