Tek u penziji otkrio svoj talenat!
NIKADA NIJE IMAO PETICU IZ LIKOVNOG, A DANAS MU SE SVI DIVE! Penzioner iz ovog podmaljenskog sela otkrio dar tek u poznim godinama
Vojislav Stokić Vojo iz Bogdanice, podmaljenskog sela na obali reke Kamenice, radni vek proveo je kao bravar, banderaš i električar u požarevačkoj Elektrodistribuciji. Tek kada je otišao u penziju, u njemu se probudio dar za koji ni sam nije znao da ga ima.
Tokom čitavog života popravljao gvožđe, penjao se na bandere i vraćao svetlo u tuđe domove, a u penziji je postao slikar. Danas, umesto klešta i alata, u rukama drži četkicu, a pred njim se na platnu rađaju reka Kamenica, okolni visovi, šume, snegovi i putevi njegovog detinjstva.
– Nisam znao da imam taj dar. Javio mi se tek posle odlaska u penziju. Kao da mi je oduvek negde visio u podsvesti, ali nikada nije izašao na površinu. Ako vam kažem da u školi nisam imao peticu iz likovnog, onda vam je jasno da se ovo tek kasnije probudilo – priča za RINU Vojo sa osmehom.
Kaže da ni danas nije siguran koliko njegove slike zaista vrede dok ih ne pogleda neko stručan. Ipak, prvi sud već su dali njegovi zemljaci.
– Vidim da se moji seljaci dive. Nije im jasno kako je to ispalo tako dobro. Bar oni tako kažu – dodaje skromno.
Najčešće slika pejzaže iz neposredne okoline: Kamenicu, Tinju, planinske visove, stare kuće, zimske dane i zelene obronke Maljena. Inspiracija mu, kaže kroz smeh, dolazi bez najave.
– Jednostavno, izjutra, posle treće rakije, krene – kaže Vojo.
Njegova prva i najdraža galerija nije u velikom gradu, nema reflektore, kustose ni svečano otvaranje. Smeštena je u staroj porodičnoj kući, u nekadašnjoj bakinoj kuhinji, u kojoj je proveo najlepše dane detinjstva.
Tu, pored bakine preslice, na zidovima i policama poređani su pejzaži iz Bogdanice i sa Maljena. U toj maloj sobi još kao da žive miris ognjišta, toplina roditeljskog doma i uspomene na ljude koji odavno nisu među živima.
– Ovde se najprijatnije osećam među svojim slikama. Zimi gledam letnje motive, leti zimske, pa mi ne treba ni klima ni posebno grejanje. Sve me ovo greje na svoj način – kaže Vojo.
Kuću na bakinom ognjištu podigli su njegova majka i očuh. Danas je to njegov mir, utočište i, kako kaže, raj na zemlji.
– Ovde sam proveo najlepše dečje dane. Danas mi je ovo najtopliji dom. Kada pogledam slike, roditeljsku kuću i ove visove, kao da se sve ponovo vrati – govori Vojo.
Za sada nosi nezvanično akademsko zvanje „slikar ispod oraha”, gde se, uz hladnu mučenicu, nižu njegova umetnička dela i priče iz života.
Čitavog veka radio je sa strujom, ali ga ona nikada nije udarila tako snažno kao umetnost, koja ga je pronašla i osvojila tek u poznim godinama.
RINA