Тек у пензији открио свој таленат!
НИКАДА НИЈЕ ИМАО ПЕТИЦУ ИЗ ЛИКОВНОГ, А ДАНАС МУ СЕ СВИ ДИВЕ! Пензионер из овог подмаљенског села открио дар тек у позним годинама
Војислав Стокић Војо из Богданице, подмаљенског села на обали реке Каменице, радни век провео је као бравар, бандераш и електричар у пожаревачкој Електродистрибуцији. Тек када је отишао у пензију, у њему се пробудио дар за који ни сам није знао да га има.
Током читавог живота поправљао гвожђе, пењао се на бандере и враћао светло у туђе домове, а у пензији је постао сликар. Данас, уместо клешта и алата, у рукама држи четкицу, а пред њим се на платну рађају река Каменица, околни висови, шуме, снегови и путеви његовог детињства.
– Нисам знао да имам тај дар. Јавио ми се тек после одласка у пензију. Као да ми је одувек негде висио у подсвести, али никада није изашао на површину. Ако вам кажем да у школи нисам имао петицу из ликовног, онда вам је јасно да се ово тек касније пробудило – прича за РИНУ Војо са осмехом.
Каже да ни данас није сигуран колико његове слике заиста вреде док их не погледа неко стручан. Ипак, први суд већ су дали његови земљаци.
– Видим да се моји сељаци диве. Није им јасно како је то испало тако добро. Бар они тако кажу – додаје скромно.
Најчешће слика пејзаже из непосредне околине: Каменицу, Тињу, планинске висове, старе куће, зимске дане и зелене обронке Маљена. Инспирација му, каже кроз смех, долази без најаве.
– Једноставно, изјутра, после треће ракије, крене – каже Војо.
Његова прва и најдража галерија није у великом граду, нема рефлекторе, кустосе ни свечано отварање. Смештена је у старој породичној кући, у некадашњој бакиној кухињи, у којој је провео најлепше дане детињства.
Ту, поред бакине преслице, на зидовима и полицама поређани су пејзажи из Богданице и са Маљена. У тој малој соби још као да живе мирис огњишта, топлина родитељског дома и успомене на људе који одавно нису међу живима.
– Овде се најпријатније осећам међу својим сликама. Зими гледам летње мотиве, лети зимске, па ми не треба ни клима ни посебно грејање. Све ме ово греје на свој начин – каже Војо.
Кућу на бакином огњишту подигли су његова мајка и очух. Данас је то његов мир, уточиште и, како каже, рај на земљи.
– Овде сам провео најлепше дечје дане. Данас ми је ово најтоплији дом. Када погледам слике, родитељску кућу и ове висове, као да се све поново врати – говори Војо.
За сада носи незванично академско звање „сликар испод ораха”, где се, уз хладну мученицу, нижу његова уметничка дела и приче из живота.
Читавог века радио је са струјом, али га она никада није ударила тако снажно као уметност, која га је пронашла и освојила тек у позним годинама.
РИНА