RODITELJI, DOBRO RAZMISLITE PRE NEGO ŠTO OBJAVITE SLIKU DETETA! Šerenting je sve češća pojava, a posledice mogu biti mnogo veće nego što se čini

Fotografija ultrazvuka, test za trudnoću, otkrivanje pola, prvi dan kod kuće, prvi koraci, polazak u vrtić i školu, porodični odmori, bolesti, nestašluci i svakodnevne situacije postaju sadržaj za društvene mreže. U nekim porodicama reč je o povremenom deljenju fotografija s rodbinom i prijateljima, ali kod drugih se od porodičnog života pravi kontinuirani sadržaj, pa i posao od kojeg roditelji zarađuju.

Upravo tu se otvara pitanje šerentinga – prakse u kojoj roditelji na internetu dele fotografije, snimke i druge informacije o svojoj deci – i granice između bezazlenog porodičnog albuma i stvaranja digitalnog identiteta deteta bez njegovog stvarnog pristanka. Dečji psiholog Marina Oros ukazuje da motivi roditelja najčešće uopšte nisu loši. Društvene mreže su mnogima postale jednostavan način da održavaju vezu sa porodicom i prijateljima koji žive daleko.

– Baba, tetka ili familija koja živi u Nemačkoj vide slike deteta, mi vidimo njihove i na taj način se održava kontakt. Ljudi to koriste na dobar način i sa dobrom motivacijom. Svi smo u nekom globalnom selu, tu smo blizu i na klik jedni od drugih – kaže Oros.

Problem, međutim, nastaje u trenutku kada roditelji izgube iz vida činjenicu da objavljena fotografija više nije samo porodična fotografija.

– Mislim da većina ljudi nije svesna koliko sve to može da se zloupotrebi. Naravno, ne znači da će se zloupotreba dogoditi svaki put, ali rizik postoji. Kada okačiš fotografiju, više zapravo ne znaš kome je sve ona dostupna – kaže naša sagovornica.

Poseban problem predstavljaju porodični influenseri kod kojih deca više nisu samo povremeno prisutna na fotografijama roditelja, već postaju jedan od glavnih „junaka“ sadržaja. Snima se njihova svakodnevica, reakcije, odlasci u školu, proslave, putovanja, porodične situacije, a ponekad se prave i čitavi scenariji u kojima deca učestvuju. Kada takav sadržaj privuče veliki broj pratilaca, dolaze reklame i sponzori, pa privatni porodični život postaje izvor prihoda.

U takvim slučajevima pitanje pristanka deteta postaje još složenije.

– To je kontekst u kom bi morala da postoji saglasnost. Ali, s obzirom na to da malo dete ne može da je dâ, nego saglasnost u njegovo ime daje roditelj, dolazimo do problema i praktično se vrtimo u krug – kaže Oros.

Ostaje, dodaje ona, i pitanje kako će ta deca jednog dana gledati na digitalni život koji su im stvorili drugi. Neka od njih će tek kada odrastu shvatiti da na internetu postoji čitav arhiv njihovog detinjstva, nastajao godinama pre nego što su mogla da razumeju šta znači javnost ili da odluče šta o sebi žele da podele.

– Pitanje je kako će ta deca reagovati jednog dana kada shvate da praktično od prvog ultrazvuka imaju neki onlajn život za koji nisu znala i za koji nisu bila u prilici da kažu da li žele da bude javan ili ne – ističe Oros i dodaje  da nije isto kada neko povremeno na Fejsbuku objavi porodičnu fotografiju s letovanja i kada se život deteta sistematski pretvara u javni sadržaj.

Kod najekstremnijih primera granica između roditeljstva i korišćenja deteta kao sredstva za privlačenje publike postaje gotovo nevidljiva.

– Ponekad mi se čini da im deca služe kao dekor i ništa više. Postoji ta ideja da ti praktično živiš na internetu, da ceo tvoj život neko gleda, da dobrovoljno učestvuješ u nekom rijalitiju koji si sâm osmislio da bi zaradio novac i postao popularan, a onda u sve to uključiš i decu koja postanu aktivni učesnici – kaže Oros.

To, međutim, ne znači da je svaki roditelj koji je objavio fotografiju svog deteta neodgovoran. Upravo suprotno, jedan od najvećih problema jeste to što roditelji često nisu svesni koliko podataka ostavljaju i šta se s tim podacima dalje može dogoditi.

Fotografija deteta ponekad otkriva mnogo više nego što se na prvi pogled čini: gde živi, u koju školu ide, gde trenira, u koje vreme se nalazi na određenom mestu, kako izgleda njegova soba ili dvorište, s kim provodi vreme. Uz godine takvog objavljivanja praktično se može napraviti veoma precizna hronika života deteta.

– Druga stvar su te naizgled bezazlenije situacije koje, u stvari, decu mogu da stave u mnogo veći rizik, a da roditelji toga najčešće nisu ni svesni. Tu pričamo o jednoj vrsti digitalne nepismenosti. Koliko ljudi zaista zna ko sve može da vidi ono što postavlja? Koliko njih zna podešavanja privatnosti na različitim mrežama i šta je zaista sakriveno, a šta nije? – pita Oros.

Prosečnom korisniku, dodaje, ne može se ni očekivati da proučava stotine stranica uslova korišćenja i svaku opciju svake platforme. Upravo zato je neophodno da osnovna pravila digitalne bezbednosti postanu deo savremenog roditeljstva.

Jer, kao što su generacije dece učene da pogledaju levo i desno pre nego što pređu ulicu, da ne odlaze s nepoznatima i da vode računa kome otvaraju vrata, potreban je isti takav set jednostavnih pravila za digitalni svet.

Roditelji obično razmišljaju o tome kako da nauče dete da ne prihvata nepoznate ljude na društvenim mrežama, da ne šalje fotografije i da ne otkriva gde živi ili ide u školu. Mnogo ređe postavljaju sebi pitanje da li upravo oni objavljuju iste te podatke o detetu.

– Kada pričamo o sigurnosti dece na internetu, često zanemarujemo da je prvi korak da roditelji budu digitalno pismeni kako bi mogli da poduče svoju decu. Da bismo zaštitili decu u onlajn prostoru, prvo mi moramo da znamo šta radimo u onlajn prostoru – zaključuje Marina Oros.

Ivana Radoičić