РОДИТЕЉИ, ДОБРО РАЗМИСЛИТЕ ПРЕ НЕГО ШТО ОБЈАВИТЕ СЛИКУ ДЕТЕТА! Шерентинг је све чешћа појава, а последице могу бити много веће него што се чини

Фотографија ултразвука, тест за трудноћу, откривање пола, први дан код куће, први кораци, полазак у вртић и школу, породични одмори, болести, несташлуци и свакодневне ситуације постају садржај за друштвене мреже. У неким породицама реч је о повременом дељењу фотографија с родбином и пријатељима, али код других се од породичног живота прави континуирани садржај, па и посао од којег родитељи зарађују.

Управо ту се отвара питање шерентинга – праксе у којој родитељи на интернету деле фотографије, снимке и друге информације о својој деци – и границе између безазленог породичног албума и стварања дигиталног идентитета детета без његовог стварног пристанка. Дечји психолог Марина Орос указује да мотиви родитеља најчешће уопште нису лоши. Друштвене мреже су многима постале једноставан начин да одржавају везу са породицом и пријатељима који живе далеко.

– Баба, тетка или фамилија која живи у Немачкој виде слике детета, ми видимо њихове и на тај начин се одржава контакт. Људи то користе на добар начин и са добром мотивацијом. Сви смо у неком глобалном селу, ту смо близу и на клик једни од других – каже Орос.

Проблем, међутим, настаје у тренутку када родитељи изгубе из вида чињеницу да објављена фотографија више није само породична фотографија.

– Мислим да већина људи није свесна колико све то може да се злоупотреби. Наравно, не значи да ће се злоупотреба догодити сваки пут, али ризик постоји. Када окачиш фотографију, више заправо не знаш коме је све она доступна – каже наша саговорница.

Посебан проблем представљају породични инфлуенсери код којих деца више нису само повремено присутна на фотографијама родитеља, већ постају један од главних „јунака“ садржаја. Снима се њихова свакодневица, реакције, одласци у школу, прославе, путовања, породичне ситуације, а понекад се праве и читави сценарији у којима деца учествују. Када такав садржај привуче велики број пратилаца, долазе рекламе и спонзори, па приватни породични живот постаје извор прихода.

У таквим случајевима питање пристанка детета постаје још сложеније.

– То је контекст у ком би морала да постоји сагласност. Али, с обзиром на то да мало дете не може да је дâ, него сагласност у његово име даје родитељ, долазимо до проблема и практично се вртимо у круг – каже Орос.

Остаје, додаје она, и питање како ће та деца једног дана гледати на дигитални живот који су им створили други. Нека од њих ће тек када одрасту схватити да на интернету постоји читав архив њиховог детињства, настајао годинама пре него што су могла да разумеју шта значи јавност или да одлуче шта о себи желе да поделе.

– Питање је како ће та деца реаговати једног дана када схвате да практично од првог ултразвука имају неки онлајн живот за који нису знала и за који нису била у прилици да кажу да ли желе да буде јаван или не – истиче Орос и додаје  да није исто када неко повремено на Фејсбуку објави породичну фотографију с летовања и када се живот детета систематски претвара у јавни садржај.

Код најекстремнијих примера граница између родитељства и коришћења детета као средства за привлачење публике постаје готово невидљива.

– Понекад ми се чини да им деца служе као декор и ништа више. Постоји та идеја да ти практично живиш на интернету, да цео твој живот неко гледа, да добровољно учествујеш у неком ријалитију који си сâм осмислио да би зарадио новац и постао популаран, а онда у све то укључиш и децу која постану активни учесници – каже Орос.

То, међутим, не значи да је сваки родитељ који је објавио фотографију свог детета неодговоран. Управо супротно, један од највећих проблема јесте то што родитељи често нису свесни колико података остављају и шта се с тим подацима даље може догодити.

Фотографија детета понекад открива много више него што се на први поглед чини: где живи, у коју школу иде, где тренира, у које време се налази на одређеном месту, како изгледа његова соба или двориште, с ким проводи време. Уз године таквог објављивања практично се може направити веома прецизна хроника живота детета.

– Друга ствар су те наизглед безазленије ситуације које, у ствари, децу могу да ставе у много већи ризик, а да родитељи тога најчешће нису ни свесни. Ту причамо о једној врсти дигиталне неписмености. Колико људи заиста зна ко све може да види оно што поставља? Колико њих зна подешавања приватности на различитим мрежама и шта је заиста сакривено, а шта није? – пита Орос.

Просечном кориснику, додаје, не може се ни очекивати да проучава стотине страница услова коришћења и сваку опцију сваке платформе. Управо зато је неопходно да основна правила дигиталне безбедности постану део савременог родитељства.

Јер, као што су генерације деце учене да погледају лево и десно пре него што пређу улицу, да не одлазе с непознатима и да воде рачуна коме отварају врата, потребан је исти такав сет једноставних правила за дигитални свет.

Родитељи обично размишљају о томе како да науче дете да не прихвата непознате људе на друштвеним мрежама, да не шаље фотографије и да не открива где живи или иде у школу. Много ређе постављају себи питање да ли управо они објављују исте те податке о детету.

– Када причамо о сигурности деце на интернету, често занемарујемо да је први корак да родитељи буду дигитално писмени како би могли да подуче своју децу. Да бисмо заштитили децу у онлајн простору, прво ми морамо да знамо шта радимо у онлајн простору – закључује Марина Орос.

Ивана Радоичић