ZLATNE RUKE FIZIOTERAPEUTA ENDREA FEHERA IZ NOVOG KNEŽEVCA Majstor manuelne medicine leči i Švajcarce, Nemce, Italijane U ŠVAJCARSKOJ USAVRŠIO ZNANJE, U SRCU NOSI TISU

Usavršavajući se u struci dostigao je zavidan nivo pa u gradu Brug u kantonu Argau, privatnu fizijatrijsku praksu drži već 24 godine, a okućnicu je stekao u obližnjem mestu Bir. 

– Sveže oženjen, mislio sam ako nekoliko godina radim u inostranstvu uštedeću, usavršiti nemački jezik i napredovati u struci. Hteo sam da to bude maksimalno dve godine i da se vratim u Novi Kneževac i Kanjižu, ali se eto odužilo. Posle završene više škole u Beogradu, upisao sam se na Defektološki fakultet i to batalio, razmišljajući šta ću i gde dalje, jer sam uvideo da život otvara druge perspektive – priseća se Feher. 

Endre kaže da je u karijeri imao i pacijenta od 102 godine koji je na terapiju sam dolazio i vraćao se pešice po pola kilometra

Znali smo se površno, još dok je Endre  radio u Banji Kanjiži. Decenijama kasnije slučajno smo se sreli na aerodromu u Bazelu, čak sedeli jedan pored drugog u letu za Beograd, a nedavno smo se ponovo videli na kuvanju ovčijeg paprikaša u Zimonjiću. Znajući šta je Endreu struka, požalio sam se na „zamrznuto rame“ i on se odmah ponudio da ga otkravi. To „otkravljivanje” je počelo jednim susretom u Kanjiži, a nastavilo se ubrzo u švajcarskom Brugu. Sticajem okolnosti nekoliko dana po njegovom povratku u Švajcarsku, unuke Iru i Anju sa suprugom Irenom vraćali smo u Nemačku, na razdaljini od pedesetak kilometara od Bruga.

– Zamrznuto rame kod puno terapeuta odmrzava se pola godine pa i godinu, čak sam imao pacijente koji su došli posle dve godine neuspešne terapije i za kratko vreme su se oporavili. Potrebno je napraviti plan rada, mora se dobro analizirati šta se dešava, da se isključi mogućnost povređivanja i rezultati moraju da se pokažu – pojašnjavao mi je Feher, i u mom slučaju rezultati njegovih terapija pokazali su za samo desetak dana.

Endrea stalno zovu naši ljudi iz Srbije, s prostora nekadašnje Jugoslavije, ali i Nemci, Italijani, Švajcarci... Dolaze ljudi sa svih strana, zbog raznih boljki koje ih muče. Upravo je pristizao pacijent iz Bla koji je imao dijabetičnu neuropatiju sa oduzetim stopalom, čak i facijalnu paralizu, a i viseće stopalo mu je Endre oporavio. Endre kaže da je u karijeri imao i pacijenta od 102 godine koji je na terapiju sam dolazio i vraćao se pešice pola kilometra. 

Dok su u Banju Kanjiža na lečenje i oporavak dolazili pacijenti iz Libije sprijateljio se sa njima, između ostalih i sa jednim bliskim rođakom Gadafija, pa je dosta tečno naučio arapski, tečnije nego što je znao nemački pre dolaska u Švajcarsku. Za vreme služenja vojnog roka u Sloveniji naučio je portugalski, ali se izjalovila ideja da sa drugarom Ramom na koju godinu skokne do Angole, a nije iskoristio ni priliku da ode u Indoneziju.

– Nekako od svih tih mogućnosti put me doveo u Reuma kliniku u Šviz- menbadu. Jedan pacijent u Banji Kanjiža me nagovorio da obavezno odem u  Švajcarsku, da je tu lepo, da se može dobro i uspešno raditi i živeti udobno – priča Feher. – U početku nije bilo lako, ali otvorila se mogućnost za dalje usavršavanje, odmah sam upisao petogodišnje studije manuelne medicine sa kiropraktičarskim završnim ispitom. Na Švarcvaldu sam usavršavao manuelnu limfnu drenažu i imao sreće da upoznam izuzetne stručnjake profesora dr Mihaela Feldija i njegovog saradnika profesora dr Štefana Kubika, prošao sam i mnoge druge kurseve, a i sada sa 67 godina još uvek se usavršavam. Nisam se pokajao zbog dolaska u Švajcarsku, jer sam znanje iz svoje struke kristalizovao do savršenstva. Sada sam penzioner ali još uvek radim. Pacijenti mi ne dozvoljavaju da mirujem, pa i moja deca, jer stariji sin studira na Univerzitetu u Cirihu, mlađi upravo proba da stane na sopstvene noge kao farmaceutski tehničar, ali još im je neophodna podrška. 

Endre fizijatrijsku praksu drži u prostoru velikog fitnes centra u Brugu, nema nigde istaknutog naziva firme, nije mu ni potrebna nikakva reklama. Usmena propaganda i preporuka od usta do usta je najbolja i posla ima dovoljno.

Sam Brug je, inače, veoma zanimljiv grad u kome je habzburška kraljica Elizabeta pre više od 700 godina osnovala opatiju Kenigsfelden, kao sećanje na ubistvo kralja Albrehta i drugih članova porodice iz dinastije Habzburg. Posle kraljice Elizabete ovde je sahranjeno još deset Habzbrgovaca. Odmah pored opatije je i rimski muzejski kompleks Vindonisa. Nadomak Bruga nalazi se i srednjovekovni zamak Habzburg ili Sokolov dvorac, izgrađan 1020. godine. Postojbina je dinastije Habzburg, odnosno ona je po njemu i dobila ime i dva veka je bio njeno uporište.      

Uz sve zanimljivosti Bruga,  Endre konstatuje da je princip u inostranstvu: kad dođeš, radiš od jutra do sutra, tako da ako želiš priuštiti familiji ugodan život, onda su izlasci u grad retkost. 

– Nema mnogo vremena za provod, kakav sam nedavno doživeo u Zimonjiću gde je bila fešta sa kuvanjem ovčijeg gulaša. Istog vikenda u Kanjiži su bili Dani vina, u Novom Kneževcu Severnobanatski susret folklora, i to mi ovde u Švajcarskoj fali – priznaje Endre Feher. 

– Posećujem katoličku crkvu u Cirihu, gde se okuplja mađarska zajednica, sa komšijom koji nema automobil bio sam više puta na liturgiji u SPC u Švamendingenu, upoznao pravoslavne duhovnike - oca Miroslava i oca Simeona. U mađarskoj katoličkoj zajednici u Cirihu ima nas iz svih krajeva gde žive Mađari, iz Slovačke, najviše iz Mađarske, nekolicina iz Vojvodine, dosta mladih iz Rumunije. Bitno je druženje posle liturgije i mise. Nedeljom sat ili dva uvek za to možemo odvojiti, sve ostalo je posao i briga za ugodan život porodice.

Iako se u Švajcarskoj odomaćio, Endre Feher dodaje da kao i u svakom čoveku i kod njega postoji nostalgija prema otadžbini i zavičaju. 

– U meni ta vatra uvek plamti, nadam se povratku kući, možda još imam mogućnosti svoje znanje da prenesem na kolege koje rade kod kuće. Godišnje dva-tri puta skoknem u zavičaj, dok mi je majka bila živa išao sam kući češće. Zavičaj i otadžbina vuku kao magnet. Kad vidim Tisu, mislim da je najlepše more na ovom svetu. U Kanjiži imam vremešnu kuću, stoji prazna već decenijama i ona me čeka, da se vratim...