ЗЛАТНЕ РУКЕ ФИЗИОТЕРАПЕУТА ЕНДРЕА ФЕХЕРА ИЗ НОВОГ КНЕЖЕВЦА Мајстор мануелне медицине лечи и Швајцарце, Немце, Италијане У ШВАЈЦАРСКОЈ УСАВРШИО ЗНАЊЕ, У СРЦУ НОСИ ТИСУ

Усавршавајући се у струци достигао је завидан ниво па у граду Бруг у кантону Аргау, приватну физијатријску праксу држи већ 24 године, а окућницу је стекао у оближњем месту Бир. 

– Свеже ожењен, мислио сам ако неколико година радим у иностранству уштедећу, усавршити немачки језик и напредовати у струци. Хтео сам да то буде максимално две године и да се вратим у Нови Кнежевац и Кањижу, али се ето одужило. После завршене више школе у Београду, уписао сам се на Дефектолошки факултет и то баталио, размишљајући шта ћу и где даље, јер сам увидео да живот отвара друге перспективе – присећа се Фехер. 

Ендре каже да је у каријери имао и пацијента од 102 године који је на терапију сам долазио и враћао се пешице по пола километра

Знали смо се површно, још док је Ендре  радио у Бањи Кањижи. Деценијама касније случајно смо се срели на аеродрому у Базелу, чак седели један поред другог у лету за Београд, а недавно смо се поново видели на кувању овчијег паприкаша у Зимоњићу. Знајући шта је Ендреу струка, пожалио сам се на „замрзнуто раме“ и он се одмах понудио да га открави. То „открављивање” је почело једним сусретом у Кањижи, а наставило се убрзо у швајцарском Бругу. Стицајем околности неколико дана по његовом повратку у Швајцарску, унуке Иру и Ању са супругом Иреном враћали смо у Немачку, на раздаљини од педесетак километара од Бруга.

– Замрзнуто раме код пуно терапеута одмрзава се пола године па и годину, чак сам имао пацијенте који су дошли после две године неуспешне терапије и за кратко време су се опоравили. Потребно је направити план рада, мора се добро анализирати шта се дешава, да се искључи могућност повређивања и резултати морају да се покажу – појашњавао ми је Фехер, и у мом случају резултати његових терапија показали су за само десетак дана.

Ендреа стално зову наши људи из Србије, с простора некадашње Југославије, али и Немци, Италијани, Швајцарци... Долазе људи са свих страна, због разних бољки које их муче. Управо је пристизао пацијент из Бла који је имао дијабетичну неуропатију са одузетим стопалом, чак и фацијалну парализу, а и висеће стопало му је Ендре опоравио. Ендре каже да је у каријери имао и пацијента од 102 године који је на терапију сам долазио и враћао се пешице пола километра. 

Док су у Бању Кањижа на лечење и опоравак долазили пацијенти из Либије спријатељио се са њима, између осталих и са једним блиским рођаком Гадафија, па је доста течно научио арапски, течније него што је знао немачки пре доласка у Швајцарску. За време служења војног рока у Словенији научио је португалски, али се изјаловила идеја да са другаром Рамом на коју годину скокне до Анголе, а није искористио ни прилику да оде у Индонезију.

– Некако од свих тих могућности пут ме довео у Реума клинику у Швиз- менбаду. Један пацијент у Бањи Кањижа ме наговорио да обавезно одем у  Швајцарску, да је ту лепо, да се може добро и успешно радити и живети удобно – прича Фехер. – У почетку није било лако, али отворила се могућност за даље усавршавање, одмах сам уписао петогодишње студије мануелне медицине са киропрактичарским завршним испитом. На Шварцвалду сам усавршавао мануелну лимфну дренажу и имао среће да упознам изузетне стручњаке професора др Михаела Фелдија и његовог сарадника професора др Штефана Кубика, прошао сам и многе друге курсеве, а и сада са 67 година још увек се усавршавам. Нисам се покајао због доласка у Швајцарску, јер сам знање из своје струке кристализовао до савршенства. Сада сам пензионер али још увек радим. Пацијенти ми не дозвољавају да мирујем, па и моја деца, јер старији син студира на Универзитету у Цириху, млађи управо проба да стане на сопствене ноге као фармацеутски техничар, али још им је неопходна подршка. 

Ендре физијатријску праксу држи у простору великог фитнес центра у Бругу, нема нигде истакнутог назива фирме, није му ни потребна никаква реклама. Усмена пропаганда и препорука од уста до уста је најбоља и посла има довољно.

Сам Бруг је, иначе, веома занимљив град у коме је хабзбуршка краљица Елизабета пре више од 700 година основала опатију Кенигсфелден, као сећање на убиство краља Албрехта и других чланова породице из династије Хабзбург. После краљице Елизабете овде је сахрањено још десет Хабзбрговаца. Одмах поред опатије је и римски музејски комплекс Виндониса. Надомак Бруга налази се и средњовековни замак Хабзбург или Соколов дворац, изграђан 1020. године. Постојбина је династије Хабзбург, односно она је по њему и добила име и два века је био њено упориште.      

Уз све занимљивости Бруга,  Ендре констатује да је принцип у иностранству: кад дођеш, радиш од јутра до сутра, тако да ако желиш приуштити фамилији угодан живот, онда су изласци у град реткост. 

– Нема много времена за провод, какав сам недавно доживео у Зимоњићу где је била фешта са кувањем овчијег гулаша. Истог викенда у Кањижи су били Дани вина, у Новом Кнежевцу Севернобанатски сусрет фолклора, и то ми овде у Швајцарској фали – признаје Ендре Фехер. 

– Посећујем католичку цркву у Цириху, где се окупља мађарска заједница, са комшијом који нема аутомобил био сам више пута на литургији у СПЦ у Швамендингену, упознао православне духовнике - оца Мирослава и оца Симеона. У мађарској католичкој заједници у Цириху има нас из свих крајева где живе Мађари, из Словачке, највише из Мађарске, неколицина из Војводине, доста младих из Румуније. Битно је дружење после литургије и мисе. Недељом сат или два увек за то можемо одвојити, све остало је посао и брига за угодан живот породице.

Иако се у Швајцарској одомаћио, Ендре Фехер додаје да као и у сваком човеку и код њега постоји носталгија према отаџбини и завичају. 

– У мени та ватра увек пламти, надам се повратку кући, можда још имам могућности своје знање да пренесем на колеге које раде код куће. Годишње два-три пута скокнем у завичај, док ми је мајка била жива ишао сам кући чешће. Завичај и отаџбина вуку као магнет. Кад видим Тису, мислим да је најлепше море на овом свету. У Кањижи имам времешну кућу, стоји празна већ деценијама и она ме чека, да се вратим...