TRI HILJADE SRPSKIH DOBROVOLJACA OSTALO JE U DOBRUDŽI Vek kasnije odali smo im počast

Izradio ga je skulptor Dorio u belom venčačkom mermeru. Spomenik je u vidu piramide, visoke osam metara, i izgleda veličanstven i pored svoje jednostavnosti. 

Izveštavao je tako Anri Diran 8. septembra 1926. za beogradsko „Vreme” sa otkrivanja spomenika vojnicima Prvog srpskog dobrovoljačkog korpusa, koji su od 25. avgusta (7. septembra) do 12/25. oktobra 1916. pali na rumunskom frontu u Dobrudži „za oslobođenje i ujedinjenje”. Na vrhu piramide su jugoslovenski grbovi, u sredini je ispisano: Zahvalna otadžbina Srba, Hrvata i Slovenaca, a pod piramidom je kosturnica „gde junaci spavaju poslednjim snom”. 

Diran dalje navodi da je spomenik uzvišen nekoliko desetina metara nad okolnim zemljištem, te da se njegova „gorda silueta” vidi iz daleka, na nekoliko kilometara, „još od stanice Mirne Vode, prve ispred Medžidije”.

Posle pomena održao je dirljiv govor general (Đurađ) Josifović, bivši komandant dobrovoljačke divizije, koji je dao poštu izginulima. U prisustvu mase od 20.000 ljudi Josifović je zatim otkrio spomenik, dok su vojne muzike svirale himnu, a avioni kružili nebom i bacali cveće. General Josifović je na postolje spomenika bacio grudu zemlje, sakupljene iz svih krajeva naše otadžbine, a vence su položili zastupnici našeg i rumunskog kralja, zatim delegacije ratnika i invalida... 

Izložba Muzeja Vojvodine

U sklopu obeležavanja 110 godina od Dobrudžanske epopeje i veka od podizanja spomena na one koji su daleko od svoje otadžbine ostavili najvrednije što su imali – svoje živote, 6. septembra u Vojnom muzeju u Konstanci priređen je prigodan program, za koji su scenario napisali predstavnici temišvarskog udruženja „Beli bagrem” Ljubica Popadić i Milenko Lukin. U Muzeju je potom njegov kustos prof. dr Konstantin Skurtu otvorio izložbu „Srpskim žrtvama u pomen! 1926–2026. Bela piramida”, čiji je temelj činila građa Muzeja Vojvodine predstavljena na dvadesetak panoa. Kroz obilje fotografija i dokumenata, uz koncizne prateće tekstove, ova izložba je dočarala ne samo genezu bitke za Dobrudžu, već i pojedinačne dobrovoljačke sudbine, poput one Obrada Hornjaka iz Elemira koji je krajem leta 1914. kao šesnaestogodišnjak poslat na Istočno ratište u Galiciju, gde se predaje Rusima, potom 1916. odlazi u Odesu i ulazi u sastav Prve srpske dobrovoljačke divizije, a kasnije će za iskazanu hrabrost u borbama primiti iz ruku generala Pavla Jurišića-Šturma zlatnu medalju „Miloš Obilić”.

Ravno vek kasnije na istom mestu pomen junacima služio je arhiepiskop Rumunske pravoslavne crkve Teodosije, a vence i cveće u podnožju Bele piramide položili su predstavnici Saveza potomaka ratnika Srbije 1912–1920, Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912–1918 njihovih potomaka i poštovalaca, Srpsko-češkog udruženja „Beseda” iz Petrovaradina, Srpske veteranske grupe „Zvuci s kamena”, Vojske Rumunije, Kulturnog udruženja „Beli bagrem” iz Temišvara, Nacionalnog udruženja kulta heroja „Kraljica Marija“, Lige rumunsko-srpskog prijateljstva i Čehoslovačke legije... 

Osmog septembra 1926. godine u Medžediji je održana svečanost kojoj je, kako je izveštavala ondašnja štampa, prisustvovalo više od 20.000 Rumuna i Srba. Došao je i komandant  Prve srpske dobrovoljačke divizije Stevan Hadžić, „čiji je govor bio aklamacijom ispraćen”. Tokom borbi  na dobrudžanskom frontu on se sprijateljio sa jednim rumunskim oficirom i hiljade ljudi aplaudirale su dvojici ratnih saboraca u trenutku kada su se, na platou ispred Bele piramide, zagrlili. „Drugi nezaboravan trenutak dogodio se posle otkrivanja spomenika, kada je srpska delegacija pustila orla – simbol hrabrosti i težnje ka slobodi”...

– Vaši preci su blaženi što ih niste zaboravili – poručio je u svojoj besedi arhiepiskop Teodosije. – Oni vas gledaju sa neba i vide vašu ljubav i žrtvu. Čuvajte i ubuduće tu ljubav i odanost prema svojim precima, jer su oni bili dostojni toga: borili su se do smrti i ostavili nam slobodu, dostojanstvo i čistu i živu veru. Neka im Bog oprosti, a nama neka podari snagu da ih i dalje pominjemo, da ih nikada ne zaboravimo i da u svojim dušama čuvamo upaljen plamen ljubavi, vere i našeg bratstva.

Prva srpska dobrovoljačka divizija formirana je u Odesi 1916. godine od dobrovoljaca koji su se u najvećem broju do tada nalazili u ruskom zarobljeništvu. Bili su to pretežno Srbi, austrougarski podanici iz Banata, Bačke, Baranje, Srema, Bosne i Hercegovine, Like, Banije, Korduna, Slavonije i Dalmacije, mobilisani u austrougarsku vojsku koji su na Istočnom frontu zarobljeni ili su, češće, prebegli Rusima. Istoričar dr Milan Micić za deo njih koristi izraz „laki zarobljenici“ – vojnici koji nisu imali volje da ratuju za Austrougarsku protiv Rusije i Srbije.

Sibol solidarnosti

Dan pre svečanosti upriličene kraj Bele piramide, tokom obilaska još uvek vidljivih rovova u Kokardži, srpski i češki veterani pružili su jedni drugima ruke u znak prijateljstva i poštovanja prema precima koji su poginuli na ovim prostorima. 

„I ja sam imao čast da budem prisutan u tom trenutku i da im se pridružim, pružajući ruku kao znak poštovanja i prijateljstva za budućnost”, rekao je rumunski pukovnik Remus Makovei, predstavnik Nacionalnog udruženja kulta heroja „Kraljica Marija“. „Neka taj gest bude simbol solidarnosti između rumunskih vojnika i potomaka srpskih i čeških boraca. A mi ćemo nastaviti aktivnosti posvećene odavanju počasti i očuvanju uspomene na heroje koji su se borili za Dobrudžu”.

Jezgro buduće divizije nastajalo je u Odesi od kraja 1915. i početkom 1916. godine. Formirana su četiri pešadijska puka, a komandant Prve srpske dobrovoljačke divizije bio je pukovnik Stevan Hadžić. Deo komandnog kadra činili su oficiri srpske vojske upućeni u Rusiju, ali su oficirski kor činili i Česi-dobrovoljci . Podaci o brojnom stanju menjali su se sa stalnim pristizanjem novih dobrovoljaca, da bi neposredno pred odlazak na front divizija imala oko 16.000 ljudi. 

Poseban dan u sveukupnoj istoriji Prve srpske dobrovoljačke divizije bila je poseta i svečana smotra ruskog cara Nikolaja II Romanova, koji je na srpskom jeziku pozdravio: Pomoz Bog, vojnici! Posle smotre car je prisustvovao defileu srpskih dobrovoljačkih pukova, koju je opisao jedan od učesnika, pukovnik Vojin Maksimović: „Nailazili su gorostasni dobrovoljci, Bosanci, Hercegovci, Ličani, Bačvani, Banaćani, Sremci, Slavonci i Baranjci. Po savršenom paradnom maršu divizija se postrojila u karu smaknutih pukovskih poredaka. Car sam, bez ikakve pratnje, na alatu, ulazi u karu dobrovoljaca i stade u sredinu kare odakle je izgovorio reči: Sretan sam što u vama vidim deo one hrabre Srpske vojske čijoj se hrabrosti divi ceo svet...” 

Osmog septembra 1926. godine u Medžediji je održana svečanost kojoj je, kako je izveštavala ondašnja štampa, prisustvovalo više od 20.000 Rumuna i Srba. Došao je i komandant  Prve srpske dobrovoljačke divizije Stevan Hadžić, „čiji je govor bio aklamacijom ispraćen”. Tokom borbi  na dobrudžanskom frontu on se sprijateljio sa jednim rumunskim oficirom i hiljade ljudi aplaudirale su dvojici ratnih saboraca u trenutku kada su se, na platou ispred Bele piramide, zagrlili. „Drugi nezaboravan trenutak dogodio se posle otkrivanja spomenika, kada je srpska delegacija pustila orla – simbol hrabrosti i težnje ka slobodi”...

Ulazak Rumunije u rat na strani Antante u avgustu 1916. odredio je dalji put divizije. Umesto da bude upućena prema Srbiji, stavljena je u sastav ruskog 47. armijskog korpusa generala Andreja Zajončkovskog i poslata u Rumuniju na dobrudžanski front. Nažalost, divizija ne samo da nije imala sopstvenu artiljeriju i konjicu, već su dobrovoljci uglavnom naoružani zaplenjenim austrougarskim puškama „manliher“, koje praktično nisu bile za upotrebu. Jedan od srpskih oficira, pukovnik Stevan Rajković, svedočio je o tome da dobar deo pušaka uopšte nije imao šaržere, „te je punjenje vršeno sa po jednim metkom”.

Ali ono s čime se Austrougari, Nemci, Bugari i Turci nisu mogli meriti sa Srbima bio je visok moral i odlučnost da se na bojnom polju, svemu uprkos, izvojuje pobeda nad neprijateljem. To su pokazale već prve velike borbe koje je divizija vodila početkom septembra 1916. u rejonu mesta Dobrič, tadašnjeg Bazardžika. Savezničke rumunsko-ruske snage bile su tamo pod pritiskom bugarskih, nemačkih i turskih jedinica i srpski dobrovoljci neposredno po dolasku na front, 7. septembra, u borbama kod Kara Sinana i Kara Nasradina uspeli su da potisnu bugarske jedinice. Tog dana su u borbama potpuno razbili 35. bugarski puk i naneli znatne gubitke 36. bugarskom puku iz sastava 6. Vidinske divizije. Nažalost, već tokom tih prvih sukoba i sama srpska divizija trpela je velike gubitke.

Pad rumunske tvrđave Tutrakan i razvoj operacija na drugim delovima fronta primorali su savezničke snage na pregrupisavanje i povlačenje. Zbog toga su položaji, koje su dobrovoljci praktično na bajonet i uz velike žrtve osvajali, često morali biti napuštani. Pukovnik Radislav T. Ristić u „Dobrudžanskoj epopeji“ detaljno prati kretanje pukova i borbe u kojima su položaji više puta prelazili iz ruku u ruke. Dobrudžanski teren, uglavnom otvoren i sa malo prirodnog zaklona, izlagao je pešadiju artiljerijskoj i mitraljeskoj vatri, dok se u izveštajima i sećanjima često pominju juriši i borba prsa u prsa.

Gubici su bili izuzetno veliki. U knjizi „Nezapamćena bitka” dr Milan Micić navodi da su borbe na Dobrudži, u kojima je učestvovala Prva srpska dobrovoljačka divizija, trajale 34 ratna dana tokom septembra i oktobra 1916, te da je ova jedinica izgubila više od polovine ljudstva: 722 vojnika su poginula, njih 6.147 bilo je ranjeno, dok se čak 2.480 vodilo kao nestalo. S druge strane, ova srpska divizija iz stroja je izbacila oko 14.800 neprijateljskih vojnika, te zaplenila 4 baterije, 8 mitraljeza i 1.540 pušaka. 

Veliki gubici i činjenica da su dobrovoljci bili upućeni na front daleko od krajeva za čije su oslobođenje nameravali da se bore izazivali su nezadovoljstvo među delom vojnika. U izveštajima o raspoloženju ranjenika zabeleženo je da su pojedinci govorili da su stupili u dobrovoljačke jedinice kako bi se borili za svoju zemlju, a ne da „ostavljaju kosti po Dobrudži“. 

Ova svedočenja ukazuju i na složene odnose unutar dobrovoljačkog pokreta posle velikih gubitaka 1916. godine. No, tome uprkos, borbeno angažovanje divizije visoko je ocenjeno u srpskim, ruskim i rumunskim vojnim krugovima. Za pokazanu hrabrost ova jedinica je  dobila čak 2.408 visokih odlikovanja. 

Posle Prvog svetskog rata započeto je prikupljanje posmrtnih ostataka dobrovoljaca poginulih na dobrudžanskim bojištima. U Medžidiji su u zajedničku kosturnicu položeni ostaci 224 vojnika. „Jadni Srbi! Najgore su prošli u ovim bitkama. Čini se kao da su želeli da najveće zlo iskuse”, pisala je dr Elsi Inglis, koja je stajala na čelu Bolnice škotskih žena. U čast ovih Škotlanđanki, koje su od 1916. do 1918. brinule o hiljadama srpskih, rumunskih i ruskih vojnika, ranjenih na dobrudžanskom frontu, podi-

gnuto je nedaleko od Bele piramide spomen obeležje, kraj kojeg su predstavnici srpskih, rumunskih i čeških udruženja takođe položili cveće i vence. 

– Pre 110 godina ovde se vodila velika bitka između snaga dobra i snaga zla – podsetio je u svom slovu na svečanom obeležavanju veka Bele piramide Ivan Stratimirović, predsednik Saveza potomaka ratnika Srbije 1912–1920. – Zajedno sa rumunskim i ruskim vojnicima i češkim oficirima-dobro- voljcima, Srbi su se 1916. godine borili u dalekoj i za njih nepoznatoj Dobrudži. Tri hiljade srpskih dobrovoljaca poginulo je ili nestalo u tadašnjim bitkama. U blizini Bele piramide počivaju i kosti 78 čeških oficira palih u borbi protiv zla. Ne zaboravimo da se sećamo i da mladima prenesemo poštovanje prema žrtvama onih junaka čijim životima treba da budemo zahvalni što postojimo, što živimo i radimo u slobodnom svetu. Upravo stoga smo se okupili na ovom svetom mestu da odamo poštovanje i priznanje žrtvama naših junačkih predaka, koji nisu žalili svoje živote za svet pravde, slobode i jednakosti.

Miroslav Stajić