ТРИ ХИЉАДЕ СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА ОСТАЛО ЈЕ У ДОБРУЏИ Век касније одали смо им почаст

Израдио га је скулптор Дорио у белом венчачком мермеру. Споменик је у виду пирамиде, високе осам метара, и изгледа величанствен и поред своје једноставности. 

Извештавао је тако Анри Диран 8. септембра 1926. за београдско „Време” са откривања споменика војницима Првог српског добровољачког корпуса, који су од 25. августа (7. септембра) до 12/25. октобра 1916. пали на румунском фронту у Добруџи „за ослобођење и уједињење”. На врху пирамиде су југословенски грбови, у средини је исписано: Захвална отаџбина Срба, Хрвата и Словенаца, а под пирамидом је костурница „где јунаци спавају последњим сном”. 

Диран даље наводи да је споменик узвишен неколико десетина метара над околним земљиштем, те да се његова „горда силуета” види из далека, на неколико километара, „још од станице Мирне Воде, прве испред Меџидије”.

После помена одржао је дирљив говор генерал (Ђурађ) Јосифовић, бивши командант добровољачке дивизије, који је дао пошту изгинулима. У присуству масе од 20.000 људи Јосифовић је затим открио споменик, док су војне музике свирале химну, а авиони кружили небом и бацали цвеће. Генерал Јосифовић је на постоље споменика бацио груду земље, сакупљене из свих крајева наше отаџбине, а венце су положили заступници нашег и румунског краља, затим делегације ратника и инвалида... 

Изложба Музеја Војводине

У склопу обележавања 110 година од Добруџанске епопеје и века од подизања спомена на оне који су далеко од своје отаџбине оставили највредније што су имали – своје животе, 6. септембра у Војном музеју у Констанци приређен је пригодан програм, за који су сценарио написали представници темишварског удружења „Бели багрем” Љубица Попадић и Миленко Лукин. У Музеју је потом његов кустос проф. др Константин Скурту отворио изложбу „Српским жртвама у помен! 1926–2026. Бела пирамида”, чији је темељ чинила грађа Музеја Војводине представљена на двадесетак паноа. Кроз обиље фотографија и докумената, уз концизне пратеће текстове, ова изложба је дочарала не само генезу битке за Добруџу, већ и појединачне добровољачке судбине, попут оне Обрада Хорњака из Елемира који је крајем лета 1914. као шеснаестогодишњак послат на Источно ратиште у Галицију, где се предаје Русима, потом 1916. одлази у Одесу и улази у састав Прве српске добровољачке дивизије, а касније ће за исказану храброст у борбама примити из руку генерала Павла Јуришића-Штурма златну медаљу „Милош Обилић”.

Равно век касније на истом месту помен јунацима служио је архиепископ Румунске православне цркве Теодосије, а венце и цвеће у подножју Беле пирамиде положили су представници Савеза потомака ратника Србије 1912–1920, Удружења ратних добровољаца 1912–1918 њихових потомака и поштовалаца, Српско-чешког удружења „Беседа” из Петроварадина, Српске ветеранске групе „Звуци с камена”, Војске Румуније, Културног удружења „Бели багрем” из Темишвара, Националног удружења култа хероја „Краљица Марија“, Лиге румунско-српског пријатељства и Чехословачке легије... 

Осмог септембра 1926. године у Меџедији је одржана свечаност којој је, како је извештавала ондашња штампа, присуствовало више од 20.000 Румуна и Срба. Дошао је и командант  Прве српске добровољачке дивизије Стеван Хаџић, „чији је говор био акламацијом испраћен”. Током борби  на добруџанском фронту он се спријатељио са једним румунским официром и хиљаде људи аплаудирале су двојици ратних сабораца у тренутку када су се, на платоу испред Беле пирамиде, загрлили. „Други незабораван тренутак догодио се после откривања споменика, када је српска делегација пустила орла – симбол храбрости и тежње ка слободи”...

– Ваши преци су блажени што их нисте заборавили – поручио је у својој беседи архиепископ Теодосије. – Они вас гледају са неба и виде вашу љубав и жртву. Чувајте и убудуће ту љубав и оданост према својим прецима, јер су они били достојни тога: борили су се до смрти и оставили нам слободу, достојанство и чисту и живу веру. Нека им Бог опрости, а нама нека подари снагу да их и даље помињемо, да их никада не заборавимо и да у својим душама чувамо упаљен пламен љубави, вере и нашег братства.

Прва српска добровољачка дивизија формирана је у Одеси 1916. године од добровољаца који су се у највећем броју до тада налазили у руском заробљеништву. Били су то претежно Срби, аустроугарски поданици из Баната, Бачке, Барање, Срема, Босне и Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна, Славоније и Далмације, мобилисани у аустроугарску војску који су на Источном фронту заробљени или су, чешће, пребегли Русима. Историчар др Милан Мицић за део њих користи израз „лаки заробљеници“ – војници који нису имали воље да ратују за Аустроугарску против Русије и Србије.

Сибол солидарности

Дан пре свечаности уприличене крај Беле пирамиде, током обиласка још увек видљивих ровова у Кокарџи, српски и чешки ветерани пружили су једни другима руке у знак пријатељства и поштовања према прецима који су погинули на овим просторима. 

„И ја сам имао част да будем присутан у том тренутку и да им се придружим, пружајући руку као знак поштовања и пријатељства за будућност”, рекао је румунски пуковник Ремус Маковеи, представник Националног удружења култа хероја „Краљица Марија“. „Нека тај гест буде симбол солидарности између румунских војника и потомака српских и чешких бораца. А ми ћемо наставити активности посвећене одавању почасти и очувању успомене на хероје који су се борили за Добруџу”.

Језгро будуће дивизије настајало је у Одеси од краја 1915. и почетком 1916. године. Формирана су четири пешадијска пука, а командант Прве српске добровољачке дивизије био је пуковник Стеван Хаџић. Део командног кадра чинили су официри српске војске упућени у Русију, али су официрски кор чинили и Чеси-добровољци . Подаци о бројном стању мењали су се са сталним пристизањем нових добровољаца, да би непосредно пред одлазак на фронт дивизија имала око 16.000 људи. 

Посебан дан у свеукупној историји Прве српске добровољачке дивизије била је посета и свечана смотра руског цара Николаја II Романова, који је на српском језику поздравио: Помоз Бог, војници! После смотре цар је присуствовао дефилеу српских добровољачких пукова, коју је описао један од учесника, пуковник Војин Максимовић: „Наилазили су горостасни добровољци, Босанци, Херцеговци, Личани, Бачвани, Банаћани, Сремци, Славонци и Барањци. По савршеном парадном маршу дивизија се постројила у кару смакнутих пуковских поредака. Цар сам, без икакве пратње, на алату, улази у кару добровољаца и стаде у средину каре одакле је изговорио речи: Сретан сам што у вама видим део оне храбре Српске војске чијој се храбрости диви цео свет...” 

Осмог септембра 1926. године у Меџедији је одржана свечаност којој је, како је извештавала ондашња штампа, присуствовало више од 20.000 Румуна и Срба. Дошао је и командант  Прве српске добровољачке дивизије Стеван Хаџић, „чији је говор био акламацијом испраћен”. Током борби  на добруџанском фронту он се спријатељио са једним румунским официром и хиљаде људи аплаудирале су двојици ратних сабораца у тренутку када су се, на платоу испред Беле пирамиде, загрлили. „Други незабораван тренутак догодио се после откривања споменика, када је српска делегација пустила орла – симбол храбрости и тежње ка слободи”...

Улазак Румуније у рат на страни Антанте у августу 1916. одредио је даљи пут дивизије. Уместо да буде упућена према Србији, стављена је у састав руског 47. армијског корпуса генерала Андреја Зајончковског и послата у Румунију на добруџански фронт. Нажалост, дивизија не само да није имала сопствену артиљерију и коњицу, већ су добровољци углавном наоружани заплењеним аустроугарским пушкама „манлихер“, које практично нису биле за употребу. Један од српских официра, пуковник Стеван Рајковић, сведочио је о томе да добар део пушака уопште није имао шаржере, „те је пуњење вршено са по једним метком”.

Али оно с чиме се Аустроугари, Немци, Бугари и Турци нису могли мерити са Србима био је висок морал и одлучност да се на бојном пољу, свему упркос, извојује победа над непријатељем. То су показале већ прве велике борбе које је дивизија водила почетком септембра 1916. у рејону места Добрич, тадашњег Базарџика. Савезничке румунско-руске снаге биле су тамо под притиском бугарских, немачких и турских јединица и српски добровољци непосредно по доласку на фронт, 7. септембра, у борбама код Кара Синана и Кара Насрадина успели су да потисну бугарске јединице. Тог дана су у борбама потпуно разбили 35. бугарски пук и нанели знатне губитке 36. бугарском пуку из састава 6. Видинске дивизије. Нажалост, већ током тих првих сукоба и сама српска дивизија трпела је велике губитке.

Пад румунске тврђаве Тутракан и развој операција на другим деловима фронта приморали су савезничке снаге на прегруписавање и повлачење. Због тога су положаји, које су добровољци практично на бајонет и уз велике жртве освајали, често морали бити напуштани. Пуковник Радислав Т. Ристић у „Добруџанској епопеји“ детаљно прати кретање пукова и борбе у којима су положаји више пута прелазили из руку у руке. Добруџански терен, углавном отворен и са мало природног заклона, излагао је пешадију артиљеријској и митраљеској ватри, док се у извештајима и сећањима често помињу јуриши и борба прса у прса.

Губици су били изузетно велики. У књизи „Незапамћена битка” др Милан Мицић наводи да су борбе на Добруџи, у којима је учествовала Прва српска добровољачка дивизија, трајале 34 ратна дана током септембра и октобра 1916, те да је ова јединица изгубила више од половине људства: 722 војника су погинула, њих 6.147 било је рањено, док се чак 2.480 водило као нестало. С друге стране, ова српска дивизија из строја је избацила око 14.800 непријатељских војника, те запленила 4 батерије, 8 митраљеза и 1.540 пушака. 

Велики губици и чињеница да су добровољци били упућени на фронт далеко од крајева за чије су ослобођење намеравали да се боре изазивали су незадовољство међу делом војника. У извештајима о расположењу рањеника забележено је да су појединци говорили да су ступили у добровољачке јединице како би се борили за своју земљу, а не да „остављају кости по Добруџи“. 

Ова сведочења указују и на сложене односе унутар добровољачког покрета после великих губитака 1916. године. Но, томе упркос, борбено ангажовање дивизије високо је оцењено у српским, руским и румунским војним круговима. За показану храброст ова јединица је  добила чак 2.408 високих одликовања. 

После Првог светског рата започето је прикупљање посмртних остатака добровољаца погинулих на добруџанским бојиштима. У Меџидији су у заједничку костурницу положени остаци 224 војника. „Јадни Срби! Најгоре су прошли у овим биткама. Чини се као да су желели да највеће зло искусе”, писала је др Елси Инглис, која је стајала на челу Болнице шкотских жена. У част ових Шкотланђанки, које су од 1916. до 1918. бринуле о хиљадама српских, румунских и руских војника, рањених на добруџанском фронту, поди-

гнуто је недалеко од Беле пирамиде спомен обележје, крај којег су представници српских, румунских и чешких удружења такође положили цвеће и венце. 

– Пре 110 година овде се водила велика битка између снага добра и снага зла – подсетио је у свом слову на свечаном обележавању века Беле пирамиде Иван Стратимировић, председник Савеза потомака ратника Србије 1912–1920. – Заједно са румунским и руским војницима и чешким официрима-добро- вољцима, Срби су се 1916. године борили у далекој и за њих непознатој Добруџи. Три хиљаде српских добровољаца погинуло је или нестало у тадашњим биткама. У близини Беле пирамиде почивају и кости 78 чешких официра палих у борби против зла. Не заборавимо да се сећамо и да младима пренесемо поштовање према жртвама оних јунака чијим животима треба да будемо захвални што постојимо, што живимо и радимо у слободном свету. Управо стога смо се окупили на овом светом месту да одамо поштовање и признање жртвама наших јуначких предака, који нису жалили своје животе за свет правде, слободе и једнакости.

Мирослав Стајић