Na današnji dan zatvoren zloglasni logor „Lora” u Splitu: Srbi mučeni na najstrašnije načine, a za monstruozne zločine niko nije adekvatno odgovarao

Ovaj vojno-istražni kazamat, formiran početkom 1992. godine u bivšoj vojnoj luci JNA, postojao je punih pet godina i ostao zabeležen kao jedno od najozloglašenijih mesta stradanja na prostoru bivše Jugoslavije.

Kroz ćelije „Lore” je, prema evidentiranim podacima, prošlo više od 1.000 zatvorenika — uglavnom srpskih civila iz Hrvatske, Krajine i Bosne i Hercegovine, zarobljenih vojnika JNA, kao i dobrovoljaca iz Srbije i Crne Gore. Tortura u ovom logoru nije bila posledica samovolje pojedinaca, već planski osmišljen sistem zlostavljanja sprovođen uz znanje i podršku vojnih i policijskih struktura.

Zatvorenici su svakodnevno podvrgavani metodološkom iživaljavanju: priključivanju na struju preko takozvanog „induktorskog telefona”, brutalnim batinama, psihološkom uništavanju i zlostavljanju. 

Užasi u Bloku C

Poseban užas vladao je u zloglasnomi „C bloku” — izolovnom delu zatvora u kome su logoraši držani van svih evidencija i bez prisutstva Međunarodnog Crvenog krsta. U tom prostoru vršena su najsvirepija ubistva, a tela su, prema svedočenjima preživelih, sakrivana i uništavana kako bi se zatrli svi tragovi.

Među zatvorenicima se našao i srpski pravoslavni sveštenik, koji je bio izložen posebno surovom psihološkom ponižavanju pred ostalim zatvorenicima.

Iako su mnogi preživeli ostali trajni invalidi sa doživotnim fizičkim i psihičkim posledicama, većina odgovornih za ove zločine izbegla je pravdu ili dobila simbolične kazne kroz dugogodišnje sudske procese u Splitu.

Zatvaranje „Lore” 1997. godine okončalo je rad ovog kazamata, ali nije donelo satisfakciju žrtvama.

Čuvanje sećanja na svako ime i svako stradanje ostaje trajna obaveza celokupnog društva.

Deo svedočenja o zlostavljanju zarobljenika u logoru „Lora”:

Svedok 164/95-8: „Morali smo lajati kao psi i pevati ustaške pesme. Naročito su nas terali da pevamo pesme o Kupreškom polju...”

Svedok 445/95-33: „Video sam kad su doveli tri Crnogorca. Pred mojim očima jednome su odsekli uvo, a drugome iskopali oko nožem...”

Svedok 510/96-13: „Doveli su jednog zarobljenog rezervistu iz Nikšića. Oba uha su mu odsekli i ostavili ga da iskrvari...”

Svedočenje preživelog logoraša:

 „U logorima sam naučio da zlo nema granice. Ljudi koji su sebe nazivali nekakvim ponosnim ustašama - i muškarci i žene - prebijali su me svakodnevno. Četiri puta su mi razbili lobanju, izlomili 12 rebara, odbili bubrege, trajno oštetili koljena, gasili mi cigarete po tijelu i sjekli me nožem.

Pržili su me strujom, gurali mi ljudske fekalije u usta i mokrili po meni. Kad su me odveli polumrtvog u Klinički centar u Splitu, građani u čekaonici su me pljuvali i udarali. Medicinske sestre su mi onako nemoćnom sipale urin u grlo. Najokrutnija među njima, bolničarka Senada, izvadila mi je cjevčice kroz koje sam disao poslije operacije plućne maramice, koju su probila slomljena rebra.

Kad sam dočekao slobodu, shvatio sam: Bog me je ostavio živog da bih govorio o onome što sam vidio i preživio."