На данашњи дан затворен злогласни логор „Лора” у Сплиту: Срби мучени на најстрашније начине, а за монструозне злочине нико није адекватно одговарао

Овај војно-истражни казамат, формиран почетком 1992. године у бившој војној луци ЈНА, постојао је пуних пет година и остао забележен као једно од најозлоглашенијих места страдања на простору бивше Југославије.

Кроз ћелије „Лоре” је, према евидентираним подацима, прошло више од 1.000 затвореника — углавном српских цивила из Хрватске, Крајине и Босне и Херцеговине, заробљених војника ЈНА, као и добровољаца из Србије и Црне Горе. Тортура у овом логору није била последица самовоље појединаца, већ плански осмишљен систем злостављања спровођен уз знање и подршку војних и полицијских структура.

Затвореници су свакодневно подвргавани методолошком иживаљавању: прикључивању на струју преко такозваног „индукторског телефона”, бруталним батинама, психолошком уништавању и злостављању. 

Ужаси у Блоку Ц

Посебан ужас владао је у злогласноми „Ц блоку” — изоловном делу затвора у коме су логораши држани ван свих евиденција и без присутства Међународног Црвеног крста. У том простору вршена су најсвирепија убиства, а тела су, према сведочењима преживелих, сакривана и уништавана како би се затрли сви трагови.

Међу затвореницима се нашао и српски православни свештеник, који је био изложен посебно суровом психолошком понижавању пред осталим затвореницима.

Иако су многи преживели остали трајни инвалиди са доживотним физичким и психичким последицама, већина одговорних за ове злочине избегла је правду или добила симболичне казне кроз дугогодишње судске процесе у Сплиту.

Затварање „Лоре” 1997. године окончало је рад овог казамата, али није донело сатисфакцију жртвама.

Чување сећања на свако име и свако страдање остаје трајна обавеза целокупног друштва.

Део сведочења о злостављању заробљеника у логору „Лора”:

Сведок 164/95-8: „Морали смо лајати као пси и певати усташке песме. Нарочито су нас терали да певамо песме о Купрешком пољу...”

Сведок 445/95-33: „Видео сам кад су довели три Црногорца. Пред мојим очима једноме су одсекли уво, а другоме ископали око ножем...”

Сведок 510/96-13: „Довели су једног заробљеног резервисту из Никшића. Оба уха су му одсекли и оставили га да искрвари...”

Сведочење преживелог логораша:

 „У логорима сам научио да зло нема границе. Људи који су себе називали некаквим поносним усташама - и мушкарци и жене - пребијали су ме свакодневно. Четири пута су ми разбили лобању, изломили 12 ребара, одбили бубреге, трајно оштетили кољена, гасили ми цигарете по тијелу и сјекли ме ножем.

Пржили су ме струјом, гурали ми људске фекалије у уста и мокрили по мени. Кад су ме одвели полумртвог у Клинички центар у Сплиту, грађани у чекаоници су ме пљували и ударали. Медицинске сестре су ми онако немоћном сипале урин у грло. Најокрутнија међу њима, болничарка Сенада, извадила ми је цјевчице кроз које сам дисао послије операције плућне марамице, коју су пробила сломљена ребра.

Кад сам дочекао слободу, схватио сам: Бог ме је оставио живог да бих говорио о ономе што сам видио и преживио."