BEZBEDNOST, ENERGIJA, VEŠTAČKA INTELIGENCIJA I EKONOMIJA Vučić i Vučević prepoznali četiri ključna fronta nove Evrope- Znaju kako da Srbija dočeka novu eru
Nedavni česti boravci u Evropskoj uniji i kontakti sa predstavnicima država članica i evropskih političkih elita potvrdili su mi da se Evropa nalazi pred mnogo dubljim promenama od onih koje se mogu objasniti samo izbornim ciklusima. Menjaju se međunarodni odnosi, bezbednosno okruženje, ekonomija i tehnologija, ali i način na koji građani dobijaju informacije i donose političke odluke.
Evropska unija je tokom prethodnih godina uglavnom odgovarala na krize. Pandemija virusa korona, finansijska nestabilnost, rat u Ukrajini, energetski poremećaji i migracije nametali su
teme i određivali prioritete. Danas, međutim, više nije dovoljno samo reagovati. Evropa mora da pređe iz pozicije posmatrača i regulatora u poziciju političkog, ekonomskog i tehnološkog aktera
sposobnog da oblikuje sopstvenu budućnost.
Prva velika promena odnosi se na bezbednost. Evropske države više ne mogu da podrazumevaju da će neko drugi trajno garantovati njihovu sigurnost. Potrebna su veća ulaganja, zajedničke nabavke, usklađivanje odbrambenih sistema i ozbiljnije sposobnosti odvraćanja. To ne znači
odustajanje od savezništava, već preuzimanje većeg dela odgovornosti za sopstveni kontinent.
Drugi veliki izazov jeste konkurentnost. Evropa je dugo verovala da snagom svog tržišta i pravila može da određuje standarde ostatku sveta. Međutim, regulatorna moć nije dovoljna ukoliko je ne prate industrijska, energetska i tehnološka snaga. Potrebni su jednostavniji propisi, bolji uslovi za ulaganja i preduzetništvo, kao i snažnija veza između univerziteta, privrede i države.
Posebno mesto u ovim promenama zauzima veštačka inteligencija. Evropa ne treba da bira između tehnološkog razvoja i zaštite prava građana, već mora da obezbedi i jedno i drugo. Ne može ostati samo regulator tehnologija koje se razvijaju u Sjedinjenim Američkim Državama i Kini. Potrebni su joj sopstveni računarski kapaciteti, poluprovodnici, pouzdana energija i šira primena veštačke inteligencije u industriji, nauci, obrazovanju i javnoj upravi.
Menja se i politička komunikacija. Društvene mreže, fragmentacija javnog prostora i borba za trideset sekundi pažnje podstiču političke aktere da složene probleme svode na nekoliko parola.
Polarizacija može kratkoročno da mobiliše birače, ali dugoročno slabi poverenje u institucije. Demokratske snage zato moraju biti jasne i odlučne, ali ne smeju prihvatiti jezik ekstremizma i
trajne podele društva.
Važno pitanje ostaje i proširenje Evropske unije. Zapadni Balkan ne sme ostati prostor trajnog čekanja i geopolitičke neizvesnosti. Proširenje nije samo administrativna nagrada državama kandidatima, već strateško ulaganje u bezbednost i stabilnost čitavog kontinenta. Srbija treba da nastavi reforme i evropske integracije, ali i da jasnije pokaže šta može da doprinese zajedničkoj
evropskoj budućnosti.
Suštinska dilema više nije da li će se Evropa menjati, već da li će sama usmeravati te promene ili će joj ih nametati drugi. Potrebno joj je manje upravljanja krizama, a više strateškog planiranja, političke odlučnosti i sposobnosti da svoje vrednosti pretvori u konkretne rezultate za građane.
U svemu tome, moj utisak je da Srbija, predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem, kao i Srpska napredna stranka na čelu sa Milošem Vučevićem, uspevaju da pre mnogih drugih prepoznaju ključne promene, izdvoje najvažnije teme i na njih pravovremeno odgovore. Takva politika nudi viziju Srbije koja štiti svoje državne i nacionalne interese, ali istovremeno pronalazi svoje mesto u novoj evropskoj političkoj, bezbednosnoj i ekonomskoj arhitekturi.
Srđan Barac, politički analitičar