БЕЗБЕДНОСТ, ЕНЕРГИЈА, ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И ЕКОНОМИЈА Вучић и Вучевић препознали четири кључна фронта нове Европе- Знају како да Србија дочека нову еру
Недавни чести боравци у Европској унији и контакти са представницима држава чланица и европских политичких елита потврдили су ми да се Европа налази пред много дубљим променама од оних које се могу објаснити само изборним циклусима. Мењају се међународни односи, безбедносно окружење, економија и технологија, али и начин на који грађани добијају информације и доносе политичке одлуке.
Европска унија је током претходних година углавном одговарала на кризе. Пандемија вируса корона, финансијска нестабилност, рат у Украјини, енергетски поремећаји и миграције наметали су
теме и одређивали приоритете. Данас, међутим, више није довољно само реаговати. Европа мора да пређе из позиције посматрача и регулатора у позицију политичког, економског и технолошког актера
способног да обликује сопствену будућност.
Прва велика промена односи се на безбедност. Европске државе више не могу да подразумевају да ће неко други трајно гарантовати њихову сигурност. Потребна су већа улагања, заједничке набавке, усклађивање одбрамбених система и озбиљније способности одвраћања. То не значи
одустајање од савезништава, већ преузимање већег дела одговорности за сопствени континент.
Други велики изазов јесте конкурентност. Европа је дуго веровала да снагом свог тржишта и правила може да одређује стандарде остатку света. Међутим, регулаторна моћ није довољна уколико је не прате индустријска, енергетска и технолошка снага. Потребни су једноставнији прописи, бољи услови за улагања и предузетништво, као и снажнија веза између универзитета, привреде и државе.
Посебно место у овим променама заузима вештачка интелигенција. Европа не треба да бира између технолошког развоја и заштите права грађана, већ мора да обезбеди и једно и друго. Не може остати само регулатор технологија које се развијају у Сједињеним Америчким Државама и Кини. Потребни су јој сопствени рачунарски капацитети, полупроводници, поуздана енергија и шира примена вештачке интелигенције у индустрији, науци, образовању и јавној управи.
Мења се и политичка комуникација. Друштвене мреже, фрагментација јавног простора и борба за тридесет секунди пажње подстичу политичке актере да сложене проблеме своде на неколико парола.
Поларизација може краткорочно да мобилише бираче, али дугорочно слаби поверење у институције. Демократске снаге зато морају бити јасне и одлучне, али не смеју прихватити језик екстремизма и
трајне поделе друштва.
Важно питање остаје и проширење Европске уније. Западни Балкан не сме остати простор трајног чекања и геополитичке неизвесности. Проширење није само административна награда државама кандидатима, већ стратешко улагање у безбедност и стабилност читавог континента. Србија треба да настави реформе и европске интеграције, али и да јасније покаже шта може да допринесе заједничкој
европској будућности.
Суштинска дилема више није да ли ће се Европа мењати, већ да ли ће сама усмеравати те промене или ће јој их наметати други. Потребно јој је мање управљања кризама, а више стратешког планирања, политичке одлучности и способности да своје вредности претвори у конкретне резултате за грађане.
У свему томе, мој утисак је да Србија, предвођена председником Александром Вучићем, као и Српска напредна странка на челу са Милошем Вучевићем, успевају да пре многих других препознају кључне промене, издвоје најважније теме и на њих правовремено одговоре. Таква политика нуди визију Србије која штити своје државне и националне интересе, али истовремено проналази своје место у новој европској политичкој, безбедносној и економској архитектури.
Срђан Барац, политички аналитичар