OLUJA, trideset godina od Petrovačke ceste - Narod koji prestane da pamti,  prestaje da postoji

U tišini koja je zamenila zvuke doma, dečjeg smeha i molitve, čuo se samo huk iz vazduha: zvuk aviona koji su došli ne da ratuju, već da presude ! Kolona. Nema. Spora. Raspadnuta od tuge. U njoj — žene sa crnim maramama koje vetar razvezuje, starci što više ne govore jer su sve reči izgubile smisao, i deca koja više ne plaču, jer su već shvatila da to ništa ne menja. To nije bio vojni cilj. To je bio narod. Goloruk, već obespravljen, bez krova, bez zaštite, bez zemlje pod nogama — osim prašine koju su gazili pokušavajući da pobegnu od nečega što je već zašlo u njihovu senku. Hrvatska avijacija, obučena u gnev i gordost, nadletela je Petrovačku cestu. Spustila svoj gnev na kolonu — ne na tenkove, ne na vojne položaje, već na majke s decom. Bio je to „bljesak“ koji nije osvetlio istinu, već ju je spržio. Danas, u tišini jednog pravoslavnog hrama, pod kandilom koje tiho treperi, govori se o zaboravu. Ne zato što je došao. Već zato što ga se pribojavamo.

„Zaborav je izdaja“, kaže stari sveštenik. Ta rečenica više ne zvuči kao opomena, već kao zavet, jer ako zaboravimo sandalu okrenutu u pogrešnom pravcu, ako zaboravimo pogled bez pogleda, ruke koje su držale prazne torbe i prekrivale dečje oči — zaboravićemo i sebe. Mnogo je toga izgubljeno tog leta. Dom. Ime sela. Grobovi predaka. Ikone. Knjige. Fotografije.

Ali ponajviše — dostojanstvo sveta, koji je gledao i ćutao. Na Petrovačkoj cesti, kamen nije zaboravio. Lis' na grani nije zadrhtao. Pesak je upamtio otiske stopala koja su se kretala bez cilja, a dim jedne cigarete, još uvek tinja u sećanju onih koji su tada shvatili da ne mogu zaštititi ni sebe, a kamoli dete. Trideset godina kasnije, pitanje ne glasi: da li ćemo oprostiti?

Već: da li ćemo prećutati?

Narod koji prestane da pamti — prestaje da postoji. U vremenu u kojem se od Srba traži da zaborave i oproste, da ćute zarad stabilnosti, zarad „budućnosti“ — ovakvi dani služe kao ogledalo. Da se pogledamo u oči, i da kažemo: da, bilo je ! Da, trajalo je ! Da , boleće dok smo živi ! 

Ne — nećemo mrzeti, ali nećemo ni zaboraviti ! Jer istina bez pamćenja je pusta. Sećanje bez istine — prazno.

Na Petrovačkoj cesti, dete nije znalo zašto ga gone, ali danas znamo — to dete je svedočanstvo ! Njegova senka je granica ispod koje ne sme pasti nijedna buduća generacija ! Kamen svedoči. A nebo neka sudi!

dr Goran Dejanović