ОЛУЈА, тридесет година од Петровачке цесте - Народ који престане да памти,  престаје да постоји

У тишини која је заменила звуке дома, дечјег смеха и молитве, чуо се само хук из ваздуха: звук авиона који су дошли не да ратују, већ да пресуде ! Колона. Нема. Спора. Распаднута од туге. У њој — жене са црним марамама које ветар развезује, старци што више не говоре јер су све речи изгубиле смисао, и деца која више не плачу, јер су већ схватила да то ништа не мења. То није био војни циљ. То је био народ. Голорук, већ обесправљен, без крова, без заштите, без земље под ногама — осим прашине коју су газили покушавајући да побегну од нечега што је већ зашло у њихову сенку. Хрватска авијација, обучена у гнев и гордост, надлетела је Петровачку цесту. Спустила свој гнев на колону — не на тенкове, не на војне положаје, већ на мајке с децом. Био је то „бљесак“ који није осветлио истину, већ ју је спржио. Данас, у тишини једног православног храма, под кандилом које тихо трепери, говори се о забораву. Не зато што је дошао. Већ зато што га се прибојавамо.

„Заборав је издаја“, каже стари свештеник. Та реченица више не звучи као опомена, већ као завет, јер ако заборавимо сандалу окренуту у погрешном правцу, ако заборавимо поглед без погледа, руке које су држале празне торбе и прекривале дечје очи — заборавићемо и себе. Много је тога изгубљено тог лета. Дом. Име села. Гробови предака. Иконе. Књиге. Фотографије.

Али понајвише — достојанство света, који је гледао и ћутао. На Петровачкој цести, камен није заборавио. Лис' на грани није задрхтао. Песак је упамтио отиске стопала која су се кретала без циља, а дим једне цигарете, још увек тиња у сећању оних који су тада схватили да не могу заштитити ни себе, а камоли дете. Тридесет година касније, питање не гласи: да ли ћемо опростити?

Већ: да ли ћемо прећутати?

Народ који престане да памти — престаје да постоји. У времену у којем се од Срба тражи да забораве и опросте, да ћуте зарад стабилности, зарад „будућности“ — овакви дани служе као огледало. Да се погледамо у очи, и да кажемо: да, било је ! Да, трајало је ! Да , болеће док смо живи ! 

Не — нећемо мрзети, али нећемо ни заборавити ! Јер истина без памћења је пуста. Сећање без истине — празно.

На Петровачкој цести, дете није знало зашто га гоне, али данас знамо — то дете је сведочанство ! Његова сенка је граница испод које не сме пасти ниједна будућа генерација ! Камен сведочи. А небо нека суди!

др Горан Дејановић