REZON: Batine i demokratija

Piše: Milorad Bojović

Nije sramota priznati. Nije sramota izviniti se. Reći tu tešku stranu reč. Bilo bi najnormalnije da su studenti koji ne žele da uče, umesto što su ih tukli i gađali pivom, Miloša Pavlovića i druge „ćacije” koji žele da uče, pozvali na pivo i razgovor. Ili da su sutradan, umesto blokade policijske stanice i snimanja pogrdnih klipova, napravili delegaciju, kupili karton ili dva piva i otišli na pivo pomirenja u Pionirski park. U „Ćacilend” kako su ga pogrdno krstili. I uz pivo popričaju o devojkama, sportu, muzici, književnosti. Politici. Životu. Fakultetu. Lepo su mogli da kažu Pavloviću i ostalima: „Vi želite da fakulteti nastave sa radom. Mi to nećemo. To bi bila izdaja ideje zbog koje smo pokrenuli proteste. Spremni smo da rizikujemo da izgubimo godinu studija, i biće nam žao što ćete biti kolateralna žrtva naše borbe. S druge strane, ako vi uspete, i školska godina se završi, ne ljutimo se na vas. Prihvatićemo kolateralnu korist koju smo imali od vaše borbe. I znamo da nije bilo prijatno biti izložen pogrdama i poniženjima tri meseca. Mi i vi nismo saglasni ni u čemu. Vi verujete da institucije nisu zarobljene, da je Srbija normalna zemlja. Mi mislimo potpuno suprotno. Ali, to ne znači da treba da se mrzimo međusobno. Svako neka radi svoj posao, najbolje što može i ume. I neka bolji pobedi. Hajde da se poštujemo kao ljudi. I da vi sutra dođete kod nas, kao ljudi, da ponovo popijemo po pivo mira.”

„Ćaciji” bi se zahvalili. Objasnili bi revolucionarima da oni poštuju njihova razmišljanja, ali da se ne slažu o stanju društva i države. Rekli bi im da nisu fakultete upisali da bi glumili Robespjera, Sen Žista, Trocokg, Đeržinskog, Lenjina, Staljina, Srđu Popovića. Studiraju zato što žele da se zaposle. Da zarade svoj novac, da se ne grebu za džeparac kod roditelja. Da se osamostale. Kupe kola. Stan. Putuju svetom. Zasnuju porodicu. 

Budući da tvrde da su iznad „ćacija”, kako to da nisu čitali Morgana, ili Levi Štrosa, i da ne znaju da su čovek tako ponašao u doba hordi. Čovek je biće nagona, ali je kroz razvoj civilizacije uspeo da nađe način da ih kontroliše. Obrazovanjem i vaspitanjem naučio je da bude uljudan, tolerantan, pristojan

Tako bi bilo normalno. Tako bi organizatori blokada pokazali da su izuzetni. Da su pristojni. Da ih vodi uljudna i dobronamerna želja da izgrade bolje društvo. Ali ako verbalno i fizički napadaju svoje vršnjake koji drugačije misle, ne rastu u demokratski osvešćene građane. 

Umesto da se izvine i priznaju da su pogrešili, blokirali su policijsku stanicu tražeći da napadače na Pavlovića, Balaća, Laloševića puste i da se obustavi postupak protiv njih. 

Mogli su da kažu da su bili besni. Da su postupili u afektu. Nastojanjima da objasne kako napad nije bio previše brutalan i da je Pavlovićev dolazak bio provokacija, ukazuju da im netoleranciju i nasilništvo neguju kao prihvatljiv model ponašanja. Tako se brani nasilni muž kad pretuče ženu. Objašnjava da mu je supa bila isuvše vruća. Ili da mu nije dovoljno pažljivo dodala čašu vode. Na isti način napasnik objašanjava da je žena dala povod, jer je bila izazovno odevena. 

Budući da tvrde da su iznad „ćacija” kako to da nisu čitali Morgana, ili Levi Štrosa, i da ne znaju da se čovek tako ponašao u doba hordi. Čovek je biće nagona, ali je kroz razvoj civilizacije uspeo da nađe način da ih kontroliše. Obrazovanjem i vaspitanjem naučio je da bude uljudan, tolerantan, pristojan. 

Šta vam je Pavlović skrivio? On misli drugačije. Slobodnom voljom veruje da je studiranje bolje od blokiranja. Njegovo pravo! Kao što je i vaše pravo da o politici vlasti mislite negativno. Da je osporavate. Ne možete da tučete druge ljude, zato što se ne slažu sa vama.

Možete reći da su napadani i tučeni i studenti u blokadama. I bićete u pravu. I svakako da svaki nasilnik, s koje god strane dolazi treba da odgovara pred zakonom. Ali ne možete da branite i podržavate nikakav vid nasilništva. To je princip. Što bi rekao Balašević, tu su pargrafi, pa nek sudija zagrabi svima po zakonu. 

Takva vrsta destruktivnosti prevaziđena je pre 166 godina, kad je Mil objavio svoje čuveno delo „O slobodi”. Od tada važi princip da svaki čovek ima pravo na slobodu izbora, i svakog pojedinca nužno je sprečiti da drugog čoveka liši tog prava. Nisu sporni samo vaši postupci. O vrednosti neke radnje odlučuje njeno poreklo. Sporne su vaše etičke postavke. Vi ne mislite da ste pogrešili. Vama je potpuno logično da ćacijima nametnete ulogu podređenih, a sebi ulogu uzvišenih. 

I zato ne mogu da im pomognu spinovi njima naklonjenih medija. Pravilo kriznog pi-ara jeste, ako si pogrešio priznaj i izvini se. Pokaži kajanje. Zamoli za oprost. Ako pokažeš prihvatljivu dozu iskrenosti, javnost će ti poverovati. 

Mogu vam Srđan Milivojević i Bojan Pajtić reći, kad ne priznaš propadaš. Nikad nisu priznali da Bora Novaković nije glasao za Zakon o radu, nego da je bio u Solunu. Da su uništili privredu, i bez posla ostavili više od 800.000 ljudi. Da su odgovorni za besomučnu krađu novca iz budžeta. Za propast Razvojne banke Vojvodine i Tesla banke. Za prodaju bioskopa, knjižara, izdavačkih kuća. Za prepuštanje tržišta udžbenika i svih fabrika hrane strancima. Za gašenje Novosadske mlekare. Posle svih tih, i mnogih drugih kriminalnih aktivnosti, spali su na ispod tri odsto podrške građana. I nikad neće moći da se oporave. 

Ako sledite Pajtićev i Milivojevićev put, vaša politička karijera će propasti pre nego je i počela. 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću