РЕЗОН: Батине и демократија
Шта би се десило да су студенти који неће да уче, уместо напада и гађања лименкама, „ћације” позвали на пиво помирења?
Пише: Милорад Бојовић
Није срамота признати. Није срамота извинити се. Рећи ту тешку страну реч. Било би најнормалније да су студенти који не желе да уче, уместо што су их тукли и гађали пивом, Милоша Павловића и друге „ћације” који желе да уче, позвали на пиво и разговор. Или да су сутрадан, уместо блокаде полицијске станице и снимања погрдних клипова, направили делегацију, купили картон или два пива и отишли на пиво помирења у Пионирски парк. У „Ћациленд” како су га погрдно крстили. И уз пиво попричају о девојкама, спорту, музици, књижевности. Политици. Животу. Факултету. Лепо су могли да кажу Павловићу и осталима: „Ви желите да факултети наставе са радом. Ми то нећемо. То би била издаја идеје због које смо покренули протесте. Спремни смо да ризикујемо да изгубимо годину студија, и биће нам жао што ћете бити колатерална жртва наше борбе. С друге стране, ако ви успете, и школска година се заврши, не љутимо се на вас. Прихватићемо колатералну корист коју смо имали од ваше борбе. И знамо да није било пријатно бити изложен погрдама и понижењима три месеца. Ми и ви нисмо сагласни ни у чему. Ви верујете да институције нису заробљене, да је Србија нормална земља. Ми мислимо потпуно супротно. Али, то не значи да треба да се мрзимо међусобно. Свако нека ради свој посао, најбоље што може и уме. И нека бољи победи. Хајде да се поштујемо као људи. И да ви сутра дођете код нас, као људи, да поново попијемо по пиво мира.”
„Ћацији” би се захвалили. Објаснили би револуционарима да они поштују њихова размишљања, али да се не слажу о стању друштва и државе. Рекли би им да нису факултете уписали да би глумили Робеспјера, Сен Жиста, Троцокг, Ђержинског, Лењина, Стаљина, Срђу Поповића. Студирају зато што желе да се запосле. Да зараде свој новац, да се не гребу за џепарац код родитеља. Да се осамостале. Купе кола. Стан. Путују светом. Заснују породицу.
Будући да тврде да су изнад „ћација”, како то да нису читали Моргана, или Леви Штроса, и да не знају да су човек тако понашао у доба хорди. Човек је биће нагона, али је кроз развој цивилизације успео да нађе начин да их контролише. Образовањем и васпитањем научио је да буде уљудан, толерантан, пристојан
Тако би било нормално. Тако би организатори блокада показали да су изузетни. Да су пристојни. Да их води уљудна и добронамерна жеља да изграде боље друштво. Али ако вербално и физички нападају своје вршњаке који другачије мисле, не расту у демократски освешћене грађане.
Уместо да се извине и признају да сu погрешили, блокирали су полицијску станицу тражећи да нападаче на Павловића, Балаћа, Лалошевића пусте и да се обустави поступак против њих.
Могли су да кажу да су били бесни. Да су поступили у афекту. Настојањима да објасне како напад није био превише бруталан и да је Павловићев долазак био провокација, указују да им нетолеранцију и насилништво негују као прихватљив модел понашања. Тако се брани насилни муж кад претуче жену. Објашњава да му је супа била исувше врућа. Или да му није довољно пажљиво додала чашу воде. На исти начин напасник објашањава да је жена дала повод, јер је била изазовно одевена.
Будући да тврде да су изнад „ћација” како то да нису читали Моргана, или Леви Штроса, и да не знају да сe човек тако понашао у доба хорди. Човек је биће нагона, али је кроз развој цивилизације успео да нађе начин да их контролише. Образовањем и васпитањем научио је да буде уљудан, толерантан, пристојан.
Шта вам је Павловић скривио? Он мисли другачије. Слободном вољом верује да је студирање боље од блокирања. Његово право! Као што је и ваше право да о политици власти мислите негативно. Да је оспоравате. Не можете да тучете друге људе, зато што се не слажу са вама.
Можете рећи да су нападани и тучени и студенти у блокадама. И бићете у праву. И свакако да сваки насилник, с које год стране долази треба да одговара пред законом. Али не можете да браните и подржавате никакав вид насилништва. То је принцип. Што би рекао Балашевић, ту су парграфи, па нек судија заграби свима по закону.
Таква врста деструктивности превазиђена је пре 166 година, кад је Мил објавио своје чувено дело „О слободи”. Од тада важи принцип да сваки човек има право на слободу избора, и сваког појединца нужно је спречити да другог човека лиши тог права. Нису спорни само ваши поступци. О вредности неке радње одлучује њено порекло. Спорне су ваше етичке поставке. Ви не мислите да сте погрешили. Вама је потпуно логично да ћацијима наметнете улогу подређених, а себи улогу узвишених.
И зато не могу да им помогну спинови њима наклоњених медија. Правило кризног пи-ара јесте, ако си погрешио признај и извини се. Покажи кајање. Замоли за опрост. Ако покажеш прихватљиву дозу искрености, јавност ће ти поверовати.
Могу вам Срђан Миливојевић и Бојан Пајтић рећи, кад не признаш пропадаш. Никад нису признали да Бора Новаковић није гласао за Закон о раду, него да је био у Солуну. Да су уништили привреду, и без посла оставили више од 800.000 људи. Да су одговорни за бесомучну крађу новца из буџета. За пропаст Развојне банке Војводине и Тесла банке. За продају биоскопа, књижара, издавачких кућа. За препуштање тржишта уџбеника и свих фабрика хране странцима. За гашење Новосадске млекаре. После свих тих, и многих других криминалних активности, спали су на испод три одсто подршке грађана. И никад неће моћи да се опораве.
Ако следите Пајтићев и Миливојевићев пут, ваша политичка каријера ће пропасти пре него је и почела.
Аутор је стручњак за односе с јавношћу