REZON: Opozicija i studenti u klinču za isto biračko telo

Piše: Milorad Bojović

Ko god da savetuje studente i opoziciju, čak i u slučaju da to čini besplatno, ozbiljno je preplaćen. Svoditi kampanju na prikazivanje Vučića kao nerazumnog i nesposobnog, prilično je neinteligentna rabota. A naročit dokaz manjka političke inteligencije jeste sednica o nepoverenju Vladi, koja je održana uz podršku poslanika vlasti. 

Opozicija je tom sednicom, potpuno suprotno studentima priznala da institucije postoje. Da rade. Da odlučuju. Nije se moralo imati znanje Euklida da bi se ustanovilo da opozicija ni na koji način ne može izglasati nepoverenje Vladi? Postavlja se pitanje, koja je bila svrha njihovog zahteva? Uspeli su samo jedno. Dali su puni legitimitet vlasti, i obelodanili da niko od njih nema program ni plan za dalji razvoj Srbije. 

Aleksić, Đilas, Ponoš, Grbović, pravi i krivi MI, razni ekolozi, tri dana su se nadmudrivali s poslanicima vlasti i ministrima. Mislili su da je sednica njihova šansa. Da je to prilika koja se ne propušta. Time su pokazali da ne veruju u studentsku snagu, i njihov program. I pokazali su da studenti njima ne treba da veruju. Kako su sad krenuli sopstvenim kolosekom, to isto bi učinili i posle izbora. 

Bez SNS-a sednica ne bi bila moguća. Oni su dali nedostajuće potpise. Kvorum za rad. Podržali neograničeno vreme za raspravu. Znali su da će Aleksić, Lazović,  Đilas, Dobrica, Ćuta, Ponoš i svi ostali uraditi ono što najbolje umeju - ništa! Da će, po ko zna koji put, ponavljati stare, izanđale afere i fraze. Marketinški rečeno, na delu je bila očigledna inflacija ideja i pameti. I SNS je lako poentirao. Poručili su biračima - okolnosti su samo naizgled složene, izbor koji imate je vrlo jednostavan. Aleksandar Vučić, a ne bezidejna opozicija. Vučić, ne rektor Đokić. Vučić, a ne blokaderi? Suverena, samostalna i razvijena Srbija, a ne Srbija koja ispunjava želje stranaca, koja zatvara fabrike i otpušta ljude. Važno je šta kaže ODIHR, šta kaže Evropska komisija, važni su klasteri, ali je najvažnije šta kaže narod Srbije. 

Postoji velika verovatnoća da opozicioni lideri nisu baš toliko nerazumni, već da je u pitanju bila ciljana aktivnost, da bi se studentima oduzeo deo biračkog tela. I nema tu ničeg novog, niti neprirodnog. Oni brane svoje političke pozicije. Ne žele da ih studenti eliminišu iz političkog života. Sve se dešava po modelu o kom neprestano pišem od 5. novembra 2024.

Naravno, postoji velika verovatnoća da opozicioni lideri nisu baš toliko nerazumni, već da je u pitanju bila ciljana aktivnost, da bi se studentima oduzeo deo biračkog tela. I nema tu ničeg novog, niti neprirodnog. Ne mogu biti i jedni i drugi. I logično je da brane svoje političke pozicije. Ne žele da ih studenti eliminišu iz političkog života. Sve se dešava po modelu o kom neprestano pišem od 5. novembra 2024. Protesti i blokade nisu bili borba za smenu Vučića, nego borba za smenu lidera unutar opozicije, i opoziciona borba da im studenti ne oduzmu parlamentarni status. I ta rovovska bitka se nastavlja i danas. 

Treba ih razumeti. Šta bi sutra radili, ako se ne bi bavili politikom? Aleksić bi, po sopstvenom priznanju, vozio traktor i brao voće. Ponoš bi kao penzioner ispunjavao ukrštenice na klupama u Tašmajdanskom parku. Đilas? Sedeo bi u nekom od onih silnih stanova i Mariniki sa setom prepričavao anegdote kako je stvarao nekadašnju marketinšku hobotnicu preko koje je ispumpavao budžetski novac. Lazović bi nastavio sa studijama koje je započeo pre 25 godina. Šta bi radio Dobrica? Čime bi se bavio Bora Novaković, sad kad više nema radno mesto u ZIG-u na koje nije dolazio godinama? Sve ih vezuje isti imenilac. Niko od njih ne želi da se vrati u anonimnost. Svesni su da s gubitkom političke pozicije postaju nevažni. Više ne bi bilo intervjua. Televizija. Naslovnih strana. Putovanja u Brisel i Strazbur. 

Očigledno je, s opozicijom nema nedoumica. Sa studentima je stvar drugačija. Kod njih je sve nepoznanica. Niko ne zna šta nude narodu za koji kažu da je zarobljen i da je država od njega oteta. To znači da je narod otet sam od sebe. I da mu je neko izbrisao mozak. Da je svoje ruke dao nepoznatom nekom da 14 godina zaokružuje Vučića. 

Na stranu ekonomija, na stranu ezistencija. Šta nude u odnosu na sveukupni društveni ambijent? Na sveukupni kvalitet života? Nude li sveobuhvatnu reformu obrazovanja iz koje ćemo izaći pametniji mudriji, i posle čega nove generacije neće praviti iste ili slične greške kakve smo pravili pre i posle 5. oktobra? Ne! Obećavaju li da javna preduzeća nećemo, kao nekad fabrike, poklanjati domaćim prevarantima? Nikako! Da li se obavezuju da neće državu poklanjati tajkunima i stranim ambasadorima? Naprotiv! Radili bi to još otvorenije od bivše vlasti, današnje opozicije. Obećavaju li plate od 2.000 evra? Ni pod razno! Šta onda nude? U principu - ništa. Jedino što su jasno predlagali jesu egzistencijalna i građanska nesigurnost. 

I nek se na uzdaju u proteste i međunarodnu zajednicu. Kao i narod, ona je na Vučićevoj strani. To je rekla Evropska komisija. To potvrđuje ODIHR. To potvrđuju Makron i Merc. Na njihovoj strani je samo Picula. A za sve ostale detalje, zašto neće doći do smene vlasti, nek pročitaju šta sam napisao 27. jula prošle godine. 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću