REZON: Rođendanska amerikanizacija dece

Zahvaljujući petooktobarskoj “demokratskoj tranziciji” Srbi već 25 godina žive kao Amerikanci. Troše sve što zarade. Kad nemaju, uzmu zajam, ili kredit. Pod uticajem sofisticiranih metoda za upravljanje svešću i društvenim procesima uče decu da robuju idelogiji kapitalističkog liberalizma. Kupovati, kupovati i samo kupovati. Dužiti se iz interesa. Najviše voleti one koji najviše imaju. 

Tako je i rođendan je postao čist biznis. Ko želi da bude prihvaćen, mora da slavi. I to na visokoj nozi. Nikako kod kuće. Obavezno u najskupljoj igraonici, da se deca odmalena navikavaju na filozofiju konzumerizma. Roditelji upadaju u dužničko ropstvo da bi zadovoljili dečije prohteve podstaknute sadržajima sa TV kanala i društvenih mreža kojih 24 sata 365 dana u godini promovišu kapitalističku ideologiju - troši, samo troši, i bićeš sre­ćan. Rođendan je postao obavezan događaj, važniji od odličnog uspeha i dobrog vaspitanja. Ko ne slavi taj je golja! 

Kome su bitni dečiji rođendani? I čemu služe? Kako je kult rođendanskih proslava zavladao školama i porodicama? Kako je jedna obična prirodna činjenica pretvorena u oltar rasipništva? 

Srbi kao i uvek sa 20, 30 godina zakašenja slede američke trendove. Još od drugog zlatnog doba Holivuda žele da žive kao Amerikanci. Da bi u tome uspeli, morali su drugarstvo zasnovano na emocijama da zamene robnonovčanom razmenom. I tako, deca odmalena postaju službenici globalnog kapitala. Za to su krivi roditelji. Oni su zaboravili da deci da bi bila srećna, i da bi se zabavljala, nisu potrebni eskejp rumovi, horor filmovi, niti bilo koja vrsta digitalizovanih besmislica. Mogu da idu u park da se igraju klikera, vije, lastiša. Mogu da odu do obližnjeg igralište da igraju fudbal, košarku, odbojku. I jedu sendviče i kućne torte, usput. Da poklanjaju jedni drugima knjige. Ulaznice za pozorište. Umesto toga novac troše na markiranu odeću, kozmetiku, modne gedžete, i slične nepotrepštine. I tu se krije odgovor. Problem s običnim druženjem je u novcu. Lopta traje godinama. Klikeri se beskrajno vrte ukrug. U istoj grupi dečaka. A jedan lastiš koji takođe traje godinama ne košta više od dva evra. Nema profita! A Stajnbek nas je naučio da kapital živi od profita. Kao što su čoveku za život potrebni hrana i voda. 

Srbi u potpunosti žive američki život. Već 26 godina, od kada su 5. oktobra 2000. na poklon dobili tranzicionu demokratiju, žive samo po meri krupnog kapitala. Pola dana provode na poslu, radeći za krupni kapital, a posle odlaze u šoping molove i troše novac kupujući robu koju je proizveo krupni kapital

Deca koja se igraju u prirodi, piju vodu s parkovske česme, a ne iz firmirane flašice, ne uklapaju se u kapitalističku sliku sveta. Njima trebaju klinci koji imaji pametne telefone na kojima prate modne i druge potrošačke trendove. Jer će na taj način njihova neiskvrana svest lakše prihvatiti ideologiju kupovine. Umesto druženja, izabraće rođendanske žurke koje su festivali šopingovanja. Ići će sa mamama, ili u društvu da u skupim radnjama biraju skupe stvari. Iskrenost nije mera drugarstva. To je postala novčana vrednost. Drug ili drugarica sa fensi poklonom više vrede. 

Nisu samo deca uključena u ovaj američki potrošački obred. Na žrtvenik potrošačkog pomodarstva žrtve prinose i odrasli. Neko organizuje pompezne proslave rođendana da bi se pravio važan. Neko to čini iz drugih pobuda, koje su, kao i kapital, skopčane sa merkantilnim idejama. Slavlje je udica koja mu pomaže da učvrsti kontakte sa ljudima od kojih ima korist, ili da produbi kontakte sa osobama od kojih može imati korist. 

Rođendanske saturnalije nisu jedini dokaz našeg poklonjenja bogu kapitalističkog liberalizma. Fukujamu je čitao mali broj Srba. Ali, Srbi su dokaz da je Fukujama u pravu. Srbi u potpunosti žive američki život. Već 26 godina, od kada su 5. oktobra 2000. na poklon dobili tranzicionu demokratiju žive samo po meri krupnog kapitala. Pola dana provode na poslu, radeći za krupni kapital, a posle odlaze u šoping molove i troše novac kupujući robu koju je proizveo krupni kapital. Onda u istom tom šoping molu idu u bioskop da gledaju filmove koje je finansirao krupni kapital. I na kraju idu da jedu u lancima brze hrane krupnog kapitala. Pred jednom škotskom belosvetskom kompanijom uvek je gužva kao da se deli besplatno. Niko ne bi pojeo pljeskavicu. Svi se gnušaju tog seljačkog srpskog jela. Ali svi obožavaju rojalburgere, hamburgere, čizburgere i ostale mešavine, u kojima, prema mnogim istraživanjima meso veoma deficitarno. Tu je još jedan omiljeni srpski brend - krilca iz friteze. Deo pileta koji su kod kuće izbegavali, i s gnušanjem ga ostavljali u tanjiru, sada obožavaju kao izuzetnu poslasticu. 

Nisu voleli “jugoslovensko smeće” ali obožavaju skandinavske trice. Svi čiji su roditelji prezirali Šipad ili Simpo, nezadrživo hrle da kupe Jisk i Ikeu. Nisu voleli EI Niš, Obod, ali obožavaju kineske ili korejske uređaje. Ajfon je postao mera društvene vrednosti. Srbi su kao i ostatak sveta podlegli masovnoj hipnozi sa nekog ekrana, u nadi da će živeti život iz holivudskih filmova, muzičkih spotova Trejsa i Aj-di-džej kanala, rilsova sa Instagrama ili TikToka. Vođenje politike na osnovu hajpova sa društvenih mreža, ne garantuje strateško razumevanje života i države. 

Piše: Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću