REZON: Studenti neće razgovor da bi imali alibi za novu revoluciju

Već mesecima opozicija, studenti, oglasi i proglasi tvrde da Vučić neće mirno otići s vlasti. To je propagandna diverzija, sa svim elementima crne propagande, zasnovana na sofističkoj zameni teza. Oni ne žele da kažu - izgubićemo izbore, ali ćemo organizovati proteste zato što smo nezadovoljni rezultatima. Služeći se lukavstvom oni žele da u umove građana utisnu ideju da će oni pobediti, a da Vučić to neće hteti da prizna. Što bi rekao narod - snila baba što bi bila rada. A narod kaže i - san je laža, a dan je istina. SNS zna da će sa Vučićem kao kandidatom za premijera pobediti ubedljivije nego ikad. I imaju vrlo jednostavnu računicu. Ako je 2022. za njega na predsedničkim izborima glasalo skoro 2,3 miliona ljudi, to je broj glasova koje mogu očekivati i na prevremenim parlamentarnim izborima, koje planira da raspiše na jesen. 

Osnovnu aritmetiku znaju i studenti i opozicija. I zato se bave inženjeringom manipulacije. Nastoje da za nerede koje planiraju u izbornoj noći unapred okrive Vučića. Zato tvrde pazar ponavljanjem tri parole. Da će izgubiti. Da će pokrasti izbore. I da će vlast braniti po sveku cenu. Znajući da će izgubiti izbore oni sebi obezbeđuju alibi za proteste i pokušaj novog 5. oktobra. Vučićevim ocrnjivanjem žele da sakriju svoje stvarne namere, i da odgovornost za svoje buduće akcije prebace na njega. 

Svaka njihova akcija zasnovana je na analizi da je Vučić dominantna politička figura i da će dobiti izbore. Zato pokušavaju da unapred planirano nepriznavanje rezultata učine logičnim i razumnim. Nerede i ulični pokušaj preuzimanja vlasti vrhuncem demokratije. A Vučićevu logičnu ambiciju da ostane na vlasti jer je pobedio učine nedozvoljenom i nedemokratskom. 

Opet bi narod rekao - plan im je šupalj kao rešeto. Prvo, izborna matematika je na Vučićevoj strani. Drugo, američki i britanski izborni stratezi su mnogo puta dokazali da prosečan birač podržava politiku koja se poklapa sa njegovim interesima. Interes svakog čoveka je da zaradi više i živi bolje. Vučić je građanima ponudio plan da do 2030. imaju prosečnu platu od 1.400 evra, i penziju veću od 750 evra. 

Studenti i opozicija se bave inženjeringom manipulacije. Nastoje da za nerede koje planiraju u izbornoj noći unapred okrive Vučića. Znajući da će izgubiti izbore, oni sebi obezbeđuju alibi za proteste i pokušaj novog 5. oktobra. Ocrnjivanjem Vučića žele da sakriju svoje stvarne namere i da odgovornost za svoje buduće akcije prebace na njega

To je razlog zašto studenti i svi ostali ne prihvataju poziv za razgovor. Ako razgovaraju gube mogućnost da organizuju novi pokušaj obojene revolucije. Oni znaju da ih Vučić ne zove da razgovaraju o političkim dilovima. O funkcijama, privilegijama i privatnim interesima. To bi bio razgovor o privilegijama naroda. Razgovor o Srbiji i njenom daljem napretku. To je poziv na razgovor o ljudima. O društvu. O tome kako da se krhka kuća demokratije sačuva i obnovi. Da komšije prestanu da zaziru jedni od drugih, i da se dele na ćacije i blokadere.

Još u julu 2025. pisao sam da je razgovor jedini način da se pomirimo. Razgovor o Srbiji ne podrazumeva sebični interes bilo koje strane, već opšti interes svih građana. Međutim, tokom prethodnih 20 meseci više puta je potvrđeno da studenti, zajedno sa levoliberalnom elitom koja ih podržava, imaju intenciju da za građane drugog reda proglase sve koji misle drugačije. Odlascima u Brisel i Strazbur, i opanjkavanjem političkih neistomišljenika pokazali su da nisu gadljivi na mogućnost da se dolazak na vlast i upravljanje Srbijom dogovori u stranim centrima moći. 

Vlada Srbije ne sme da se dogovara u Briselu, Strazburu, Zagrebu, Vašingtonu, Londonu. Ona se dogovara kroz razgovor sa narodom. Samo narod ima suverenitet da odluči šta je dobro za Srbiju, i narod taj suverenitet na izborima prenosi na političke stranke i pokrete. Bez naroda nikakav razgovor nema smisla. A narod želi da zadrži pravo da se pita i odlučuje. Narod ne želi da se vrati u vreme kada se o Srbiji odlučivalo na sastancima nekolicine tajkuna i ambasadora. Neka kažu ovi iz bivše DOS-ove vlasti da li su im ambasadori određivali ko će im biti ključni ministri i ko će im biti predsednik vlade. Neka Koštunica izađe iz ilegale i neka pošteno kaže da li je 2007. godine vladu formirao tako što se naljutio na Šešeljevu izjavu iz Haga ili su ga pozvali iz jedne ambasade i rekli da ne može da pravi vladu sa radikalima. Isto tako, neka Tadić kaže ko je Cvetkovića odabrao za premijera i ko je formirao njegov kabinet. U kakvoj je to vezi sa stranom agencijom koja je radila kompletnu privatizaciju u Srbiji i pod čijim su patronatom uništene sve naše fabrike.

Kada ne žele da prihvate poziv na razgovor o pomirenju ne rade to zato što su jaki. Naprotiv. Znaju da nemaju argumente za pobedu. Znaju da na tom razgovoru ne bi bila dogovorena kombinacija koja bi im omogućila da bez izbora postanu deo vlasti. A to je, pokazali su, njihov isključivi interes. Na tom razgovoru bi bila razmenjena mišljenja o minimumu međusobnog poštovanja i uvažavanja da bi mogli kao društvo da napredujemo dalje. A na izborima neka pobedi onaj ko je bolji. I neka to bude mera stvari. Ali oni razgovor neće da bi mogli da suspenduju izbor vlade, i da bi imali izgovor za proteste. Da bi ponovo mogli da organizuju obojenu revoluciju i da na ulici izigraju izbornu volju naroda.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću