REZON: Zašto ne treba da slavimo Novu godinu

Piše: Milorad Bojović

Konzervativci i liberali se ne slažu ni u čemu. I nikada se neće složiti. Ni u čemu se ne podudaraju ni mišljenja sirotinje i bogataša. Elite i običnih ljudi. Međutim, jedna stvar ih povezuje neraskidivim vezama. I jedni u drugi su posvećeni zadovoljavanju interesa krupnog kapitala. To je najvidljivije za vreme božićnih i novogodišnjih praznika. Tada se svi sjedinjuju u jednoj sveopštoj rapsodiji nepotrebnog rasipništva. I priprosti i elita. I nepismeni i pismeni. Religiozni i nevernici. Levica i desnica. Komunisti i četnici. Partizanovci i zvezdaši. 

Za kapitalizam nema većeg greha od smernosti, poštenja i umerenosti. U interesu krupnog kapitala radili su čak i književni velikani. Skrudž Čarlsa Dikensa postaje dobar tek kad se odluči da počne da troši pare. Kad od štedljivca postane raspinik. U korist industrijalaca radio je i Molijer. Njegov Harpagon je karikaturalna propagandna figura, koji mlade ljude podstiče na ljubav prema lagodnom životu. 

Krupni kapital je čak stigao i do crnogorskih brda. Ćamil Sijarić piše kako je uoči Mojkovačke bitke jedan od Crnogoraca priča saborcu iz rova, kako je sa sobom poneo sve pare iz kuće, i da ih ako pogine, odnese njegovoj deci, da imaju da troše. I kaže da sanja decu, kako ga tim smotuljkom ušteđenog novca udaraju u nos. Poruka je nedvosmislena. Nije on štedeo da bi porodica bila finansijski bezbedna, kad dođu crni dani. On je štedeo, zato što je bio loš čovek. 

Slobodan Jovanović piše da je srpski seljak propao kad je video kafansku pevačicu, zlatare i varoške dućane s lepim haljinama. Tad je poželeo da i on ima sve što ima varoška gospoda. Imućniji su prodavali stada i njive. Manje imućni su ih davali zelenašima kao zalogu. 

Savremena konzumeristička kultura širi se na više frontova. I igra dvostruku igru. Napada i racio i emocije. Konzumerizam gađa predrasude. I instinkte. Nisu „lafčine” slučajno na ceni. I među ženama i među muškarcima. Ko je to? Osoba koja živi samo za danas. Kao da sutra ne postoji. Osoba koja, pošto nema mnogo drugih kvaliteta, novcem nabavlja prijatelje i kupuje naklonosti poznanika i okoline. Po tom prototipu kreirani su brojni filmski likovi od Skarfejsa do Preletovog Urketa. Ko god nije spreman da troši više nego što zarađuje, ili sve što zarađuje, taj je manje vredan. Nepoželjan. Necenjen u društvu. 

Za kapitalizam nema većeg greha od smernosti, poštenja i umerenosti. U interesu krupnog kapitala radili su čak i književni velikani. Skrudž Čarlsa Dikensa postaje dobar tek kad se odluči da počne da troši pare. Kad od štedljivca postane rasipnik

Kapitalizam ništa ne prepušta slučaju. Sve je prilika za zaradu. Banalni prirodni sled događaja, kakav je početak nove rotacije Zemlje oko Sunca, u propagandnim kuhinjama industrijskog Zapada pretvoren je u događaj od najveće važnosti za celo čovečanstvo. Tih dana ljudi troše kao da stiže sudnji dan. Kupuju poklone, ogromne količine odeće, nakita, kozmetike, parfema i još veće količine hrane. Kao da će u toj novoj godini svi postati milioneri. 

Kapital nikad nije zadovoljan tim suludim, šizofrenim i besmislenim rasipanjem. U Dejli mejlu, 8 januara 2024. objavljen je za britansko ministarstvo trgovine šokantan podatak. Britanci su za božićne i novogodišnje praznike samo u Lidlu i Aldi potrošili 3,7 milijardi funti. Britancima ne smeta potrošnja, ali im smeta činjenica da su ogromne pare Britanaca završile u džepovima stranaca. Turaka i Nemaca. 

Radi promocije luksuza nastali su novine, radio, film i televizija i internet. Zabluda je da mediji postoje da objektivno informišu građane. Mediji objavljuju samo informacije koje koriste uvećavanju profita vlasnika i profita njihovih oglašivača. Publika nije tu da misli. Publika postoji samo da bi trošila, verujući da ima mogućnost izbora. Nema! Izobilje koje se nudi je fiktivno. Krupni kapital stoji iza većine robnih marki koje kupci preferiraju. Krupni kapital stoji i iza svih trgovinskih lanaca i šoping molova. Lako je to proveriti. Jedan britansko-američki investicioni fond, vlasnik je gotovo celokupne prehrambene industrije i lanca privatnih bolnica u zemljama bivše Jugoslavije i zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka. 

Novogodišnje proslave treba ukinuti. I sav novac koji ljudi planiraju da potroše u „najluđoj noći” treba da usmere na pomoć siromašnim ljudima. Na planeti ima 7,7 milijardi stanovnika. UN tvrde da je 3,6 milijardi puka sirotinja. Oko 4,1 milijardi ljudi spada u kategoriju potrošača. Uzećemo verovatan prosek da se po svakom čoveku za novogodišnje dranguluji potroši po 50 evra. U sefove najbogatijih ljudi na svetu slije se 205 milijardi evra. Ako bismo taj novac direktno dali sirotinji, nje ne bi bilo. 

Moj predlog neće biti prihvaćen samo iz tri razloga. Ako kapital zna da su i siromasi žrtve konzumerizma, pa ostvaruju planiranu dobit. Ako je borba protiv siromaštva zapravo borba za siromaštvo s ciljem smanjenja populacije na Zemlji. I, treće, ako smatraju da bi sirotinja onih 205 milijardi potrošila kod lokalnih proizvođača i prodavaca a ne u radnjama multinacionalnih kompanija. 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću