РЕЗОН: Зашто не треба да славимо Нову годину

Фото: Приватна архива

Ко год није спреман да троши више него што зарађује, или све што зарађује, тај је мање вредан. Непожељан. Нецењен у друштву

Пише: Милорад Бојовић

Конзервативци и либерали се не слажу ни у чему. И никада се неће сложити. Ни у чему се не подударају ни мишљења сиротиње и богаташа. Елите и обичних људи. Међутим, једна ствар их повезује нераскидивим везама. И једни у други су посвећени задовољавању интереса крупног капитала. То је највидљивије за време божићних и новогодишњих празника. Тада се сви сједињују у једној свеопштој рапсодији непотребног расипништва. И припрости и елита. И неписмени и писмени. Религиозни и неверници. Левица и десница. Комунисти и четници. Партизановци и звездаши.

За капитализам нема већег греха од смерности, поштења и умерености. У интересу крупног капитала радили су чак и књижевни великани. Скруџ Чарлса Дикенса постаје добар тек кад се одлучи да почне да троши паре. Кад од штедљивца постане распиник. У корист индустријалаца радио је и Молијер. Његов Харпагон је карикатурална пропагандна фигура, који младе људе подстиче на љубав према лагодном животу.

Крупни капитал је чак стигао и до црногорских брда. Ћамил Сијарић пише како је уочи Мојковачке битке један од Црногораца прича саборцу из рова, како је са собом понео све паре из куће, и да их ако погине, однесе његовој деци, да имају да троше. И каже да сања децу, како га тим смотуљком уштеђеног новца ударају у нос. Порука је недвосмислена. Није он штедео да би породица била финансијски безбедна, кад дођу црни дани. Он је штедео, зато што је био лош човек.

Слободан Јовановић пише да је српски сељак пропао кад је видео кафанску певачицу, златаре и варошке дућане с лепим хаљинама. Тад је пожелео да и он има све што има варошка господа. Имућнији су продавали стада и њиве. Мање имућни су их давали зеленашима као залогу.

Савремена конзумеристичка култура шири се на више фронтова. И игра двоструку игру. Напада и рацио и емоције. Конзумеризам гађа предрасуде. И инстинкте. Нису „лафчине” случајно на цени. И међу женама и међу мушкарцима. Ко је то? Особа која живи само за данас. Као да сутра не постоји. Особа која, пошто нема много других квалитета, новцем набавља пријатеље и купује наклоности познаника и околине. По том прототипу креирани су бројни филмски ликови од Скарфејса до Прелетовог Уркета. Ко год није спреман да троши више него што зарађује, или све што зарађује, тај је мање вредан. Непожељан. Нецењен у друштву.

Капитализам ништа не препушта случају. Све је прилика за зараду. Банални природни след догађаја, какав је почетак нове ротације Земље око Сунца, у пропагандним кухињама индустријског Запада претворен је у догађај од највеће важности за цело човечанство. Тих дана људи троше као да стиже судњи дан. Купују поклоне, огромне количине одеће, накита, козметике, парфема и још веће количине хране. Као да ће у тој новој години сви постати милионери.

Капитал никад није задовољан тим сулудим, шизофреним и бесмисленим расипањем. У Дејли мејлу, 8 јануара 2024. објављен je за британско министарство трговине шокантан податак. Британци су за божићне и новогодишње празнике само у Лидлу и Алди потрошили 3,7 милијарди фунти. Британцима не смета потрошња, али им смета чињеница да су огромне паре Британаца завршиле у џеповима странаца. Турака и Немаца.

Ради промоције луксуза настали су новине, радио, филм и телевизија и интернет. Заблуда је да медији постоје да објективно информишу грађане. Медији објављују само информације које користе увећавању профита власника и профита њихових оглашивача. Публика није ту да мисли. Публика постоји само да би трошила, верујући да има могућност избора. Нема! Изобиље које се нуди је фиктивно. Крупни капитал стоји иза већине робних марки које купци преферирају. Крупни капитал стоји и иза свих трговинских ланаца и шопинг молова. Лако је то проверити. Један британско-амерички инвестициони фонд, власник је готово целокупне прехрамбене индустрије и ланца приватних болница у земљама бивше Југославије и земљама некадашњег Источног блока.

Новогодишње прославе треба укинути. И сав новац који људи планирају да потроше у „најлуђој ноћи” треба да усмере на помоћ сиромашним људима. На планети има 7,7 милијарди становника. УН тврде да је 3,6 милијарди пука сиротиња. Око 4,1 милијарди људи спада у категорију потрошача. Узећемо вероватан просек да се по сваком човеку за новогодишње дрангулуји потроши по 50 евра. У сефове најбогатијих људи на свету слије се 205 милијарди евра. Ако бисмо тај новац директно дали сиротињи, ње не би било.

Мој предлог неће бити прихваћен само из три разлога. Ако капитал зна да су и сиромаси жртве конзумеризма, па остварују планирану добит. Ако је борба против сиромаштва заправо борба за сиромаштво с циљем смањења популације на Земљи. И, треће, ако сматрају да би сиротиња оних 205 милијарди потрошила код локалних произвођача и продаваца а не у радњама мултинационалних компанија.

Аутор је стручњак за односе с јавношћу