Suicidalna empatija i paraziti uma: Profesor Gad Sad objavljuje rat ideološkim patogenima koji gutaju Zapad

To postaje dijagnoza jedne civilizacije koja, prema Sadovim rečima, polako ali sigurno podiže ruku na sebe — ne oružjem, nego nekontrolisanom empatijom.

Džilijan Majkls (Jillian Michaels), američki fitnes stručnjak, nutricionista i medijska zvezda proslavljena emisijama poput „Najveći gubitnik“ („The Biggest Loser“) na televiziji NBC, sa osam knjiga na listi bestselera njujorških novina i nagrađivanim podkastom „Reci kao što jeste: razgovori sa Džilijan Majkls“ („Keeping It Real: Conversations with Jillian Michaels“) - nije neko koga je lako impresionirati. Ipak, kada govori o Sadu, gotovo da ne krije divljenje: kaže da joj je on dao intelektualno oružje da stane čvrsto na svoje noge u vremenima kada su zdrav razum i logika postali opasna manjinska mišljenja.

Upravo ta emisija, objavljena 28. oktobra 2024. na njenom Jutjub kanalu pod naslovom „Woke kultura uništava društvo uz profesora Gada Sada“, postala je pravi mali manifest za sve one koji se osećaju kao da bukvalno gledaju kako svet gubi razum pred njihovim očima.

Dr Gad Sad nije obična akademska pojava. Rođen u Libanu, profesor marketinga na Univerzitetu Konkordija u Montrealu u Kanadi, on je pionir primene evolucione psihologije na potrošačko ponašanje, autor više od 75 naučnih radova i šest knjiga. Od 2024. do 2025. bio je gostujući profesor i globalni ambasador Univerziteta Nortvud u saveznoj državi Mičigen — instituciji koja se otvoreno pozicionira kao bastion slobodnog preduzetništva i intelektualne slobode u moru američkih univerziteta koje je, prema Sadovom mišljenju, davno progutao ideološki virus.

Sadov Jutjub kanal „THE SAAD TRUTH“ sakupio je više od 43 miliona pregleda, a podkast „The Saad Truth with Dr. Saad“broji više od 12 miliona preuzimanja. Pojavio se na najpopularnijem svetskom podkastu Džoa Rogana „The Joe Rogan Experience“. Svoju karijeru izgradio je na jednoj opsesivnoj tezi: da su određene ideje doslovno zarazne i da se njima može upravljati isto onako kako lekari upravljaju epidemijama.

Njegova knjiga „Parazitski um: kako zarazne ideje ubijaju zdrav razum“ („The Parasitic Mind: How Infectious Ideas Are Killing Common Sense“) — koja je Majklsovoj promenila pogled na svet i kojom počinje njihov razgovor — nije tek provokativni naslov. Sad u njoj razvija tezu da postoje dve vrste parazita uma: bukvalni paraziti koji neurološki inficiraju mozak životinja i ideološki paraziti koji čine isto s ljudskim umom. Postmodernizam, socijalni konstruktivizam, radikalni feminizam, kulturni relativizam — sve su to, prema Saadu, ideološki patogeni koji su se izlegli u akademskim inkubatorima, probili ogradu laboratorije i sada inficiraju svaku poru društvenog života, od sudnica do dečjih parkova.

Ono što ove parazite uma čini toliko moćnim nije njihova logička snaga — naprotiv, Sad tvrdi da ih logika obično razotkriva u sekundi. Njihova snaga leži u tome što uvek počinju s plemenitim ciljem. Uzmite, objašnjava Sad, feminizam ravnopravnosti: ko bi se usprotivio ideji da žene i muškarci treba da primaju iste plate za isti posao? Niko normalan. Ali onda radikalne feministkinje naprave korak dalje i proglase da ne sme biti nikakvih bioloških razlika između polova — jer bi te razlike, tobože, legitimisale seksistički status kvo. I u ime tog plemenitog cilja, kaže Sad, bez treptaja se siluje i ubija istina.

Ovo je, filozofski rečeno, sudar deontološke i konsekvencijalističke etike: postoje principi koji moraju biti apsolutni — sloboda govora, pretpostavka nevinosti, potraga za istinom — i kada ih žrtvujemo u ime „višeg cilja“, krenula je lavina.

Ali Sadova prava bomba u ovom razgovoru nije „Parazitski um“ — ta knjiga ima već nekoliko godina. Pravi šok je najava knjige koja tada još nije bila objavljena: „Suicidalna empatija: umiranje od dobrote“ („Suicidal Empathy: Dying to Be Kind“). Knjiga je u međuvremenu izašla i nastavlja tamo gde je prethodna stala.

Empatija, objašnjava Sad, „nije moralni luksuz — to je evoluciona neophodnost. Kao društvena vrsta, ljudi su razvili sposobnost da se mentalno useljavaju u tuđe glave, da osete tuđi bol, da izgrade ono što psiholozi zovu teorija uma. Upravo ta sposobnost omogućava smislenu komunikaciju, saradnju i moral. Dakle, empatija nije nadogradnja ljudskosti — ona je njen stub”.

Međutim, i empatija može da se dereguliše, da se poremeti tako da udara u pogrešnom smeru. Evolutivno gledano, Sad napominje da je sasvim prirodno i čak neophodno da više brinemo o sopstvenoj deci nego o deci na drugom kraju sveta, više o sopstvenoj zajednici nego o nepoznatima. Ovo nije hladnoća — to je upravljanje ograničenim resursima, uključujući i emocionalne.

Problemi počinju kada progresivna ideologija taj urođeni kompas preokrene naopako: kada prava beskućnika koji konzumira drogu na dečjem igralištu postanu važnija od prava dece da se igraju; kada prava jednog transrodnog sportiste sistemski pregazi prava stotina bioloških žena koje su godinama trenirale za takmičenje. Niko ne osporava da transrodne osobe imaju pravo na dostojanstven život slobodan od diskriminacije, kaže Sad — ali prava jedne osobe ne mogu i ne smeju automatski biti važnija od prava svih ostalih.

Razgovor se neizbežno spušta i na konkretnu politiku. Sad, kao Kanađanin koji nema pravo glasa na američkim izborima, to napominje sa dozom ironičnog humora — ali ga to ne sprečava da analizira izbornu dinamiku kroz prizmu evolucione psihologije. Predizborni slogan radosti i nade Kamale Haris, kaže on, funkcioniše po istom mehanizmu kao vrač koji u šolji ispijene kafe čita „vidim radost u vašoj budućnosti“: dovoljno je neodređen da svako projektuje svoje najdublje čežnje. Kamala Haris, prema Sadovoj oceni, savršen je primer lidera koji aktivira emocionalni, a ne kognitivni sistem birača. Bez konkretnih fiskalnih politika, bez specifičnih odgovora na inflaciju, bez jasnih uzročno-posledičnih lanaca - samo „radost“, „nada“, „promena“.

Sad ovde ubacuje detalj koji je u razgovoru izazvao šok: nacistički pokret „Snaga kroz radost“ („Kraft durch Freude“) koristio je identičan emotivni jezik da zavede čitavu naciju. Odmah napominje i ističe da između Harisove i Hitlera nema nikakve ideološke paralele — ali mehanizam manipulacije emocijama je prepoznatljivo isti.

Razgovor dotiče i Kanadu, gde je Džastin Trudo vladao tri mandata, i gde Sad kaže da mu svakodnevno stižu poruke od Kanađana koji žale što nisu slušali njegova upozorenja ranije. Sad to ne govori s trijumfom — govori s tugom naučnika koji je video obrazac pre nego što se on materijalizovao.

Na pitanje o empatiji i sebičnosti — da li je empatija u osnovi uvek samouslužna — Sad odgovara primerima iz sopstvenog iskustva. Opisuje kako je u Njuport Biču pronašao bolesno mladunče morskog lava, kojoj je osoblje morskog biološkog centra dalo ime Robin, i kako i dalje, tri hiljade milja daleko, šalje poruke pitajući kako je Robin. Nema nikakve evolutivne koristi od brige za životinju koja ga ne poznaje. Ali taj mehanizam postoji i on je deo onoga što nas čini ljudima — sve dok se ne zloupotrebi.

Na kraju, Sad nudi i recept — koji, kako i sam priznaje, nije brz. Dugoročno rešenje je inokulacija: čitanje, kritičko mišljenje, raznovrstan medijski jelovnik umesto jednosmernih reka propagande s obe strane. Kratkoročno: dovođenje na vlast ljudi koji su voljni da naprave korenite promene u sistemu koji je duboko infiltriran ideološkim parazitima.

Čitalačku listu zaokružuje sa tri naslova: „Potrošački instinkt“ („The Consuming Instinct“) za one koji žele da razumeju sebe kao potrošače i evolutivna bića, „Parazitski um“ („The Parasitic Mind“) za one koji žele da se naoružaju protiv ideoloških infekcija, i „Sadova istina o sreći“ („The Saad Truth about Happiness“) za one koji traže nešto toplije — mudrost drevnih Grka, savremenu nauku i Sadov lični put do smislenog života.

Dok je svet napolju sve glasniji i konfuzniji, ova emisija funkcioniše kao vrsta intelektualne prve pomoći — pa i ako niste sigurni ko je u pravu, bar ćete znati kako da postavite pravo pitanje.

dr Goran Dejanović