Суицидална емпатија и паразити ума: Професор Гад Сад објављује рат идеолошким патогенима који гутају Запад

То постаје дијагноза једне цивилизације која, према Садовим речима, полако али сигурно подиже руку на себе — не оружјем, него неконтролисаном емпатијом.

Џилијан Мајклс (Jillian Michaels), амерички фитнес стручњак, нутрициониста и медијска звезда прослављена емисијама попут „Највећи губитник“ („The Biggest Loser“) на телевизији НБЦ, са осам књига на листи бестселера њујоршких новина и награђиваним подкастом „Реци као што јесте: разговори са Џилијан Мајклс“ („Keeping It Real: Conversations with Jillian Michaels“) - није неко кога је лако импресионирати. Ипак, када говори о Саду, готово да не крије дивљење: каже да јој је он дао интелектуално оружје да стане чврсто на своје ноге у временима када су здрав разум и логика постали опасна мањинска мишљења.

Управо та емисија, објављена 28. октобра 2024. на њеном Јутјуб каналу под насловом „Woke култура уништава друштво уз професора Гада Сада“, постала је прави мали манифест за све оне који се осећају као да буквално гледају како свет губи разум пред њиховим очима.

Др Гад Сад није обична академска појава. Рођен у Либану, професор маркетинга на Универзитету Конкордија у Монтреалу у Канади, он је пионир примене еволуционе психологије на потрошачко понашање, аутор више од 75 научних радова и шест књига. Од 2024. до 2025. био је гостујући професор и глобални амбасадор Универзитета Нортвуд у савезној држави Мичиген — институцији која се отворено позиционира као бастион слободног предузетништва и интелектуалне слободе у мору америчких универзитета које је, према Садовом мишљењу, давно прогутао идеолошки вирус.

Садов Јутјуб канал „THE SAAD TRUTH“ сакупио је више од 43 милиона прегледа, а подкаст „The Saad Truth with Dr. Saad“броји више од 12 милиона преузимања. Појавио се на најпопуларнијем светском подкасту Џоа Рогана „Тхе Јое Роган Еxпериенце“. Своју каријеру изградио је на једној опсесивној тези: да су одређене идеје дословно заразне и да се њима може управљати исто онако како лекари управљају епидемијама.

Његова књига „Паразитски ум: како заразне идеје убијају здрав разум“ („The Parasitic Mind: How Infectious Ideas Are Killing Common Sense“) — која је Мајклсовој променила поглед на свет и којом почиње њихов разговор — није тек провокативни наслов. Сад у њој развија тезу да постоје две врсте паразита ума: буквални паразити који неуролошки инфицирају мозак животиња и идеолошки паразити који чине исто с људским умом. Постмодернизам, социјални конструктивизам, радикални феминизам, културни релативизам — све су то, према Сааду, идеолошки патогени који су се излегли у академским инкубаторима, пробили ограду лабораторије и сада инфицирају сваку пору друштвеног живота, од судница до дечјих паркова.

Оно што ове паразите ума чини толико моћним није њихова логичка снага — напротив, Сад тврди да их логика обично разоткрива у секунди. Њихова снага лежи у томе што увек почињу с племенитим циљем. Узмите, објашњава Сад, феминизам равноправности: ко би се успротивио идеји да жене и мушкарци треба да примају исте плате за исти посао? Нико нормалан. Али онда радикалне феминисткиње направе корак даље и прогласе да не сме бити никаквих биолошких разлика између полова — јер би те разлике, тобоже, легитимисале сексистички статус кво. И у име тог племенитог циља, каже Сад, без трептаја се силује и убија истина.

Ово је, филозофски речено, судар деонтолошке и консеквенцијалистичке етике: постоје принципи који морају бити апсолутни — слобода говора, претпоставка невиности, потрага за истином — и када их жртвујемо у име „вишег циља“, кренула је лавина.

Али Садова права бомба у овом разговору није „Паразитски ум“ — та књига има већ неколико година. Прави шок је најава књиге која тада још није била објављена: „Суицидална емпатија: умирање од доброте“ („Suicidal Empathy: Dying to Be Kind“). Књига је у међувремену изашла и наставља тамо где је претходна стала.

Емпатија, објашњава Сад, „није морални луксуз — то је еволуциона неопходност. Као друштвена врста, људи су развили способност да се ментално усељавају у туђе главе, да осете туђи бол, да изграде оно што психолози зову теорија ума. Управо та способност омогућава смислену комуникацију, сарадњу и морал. Дакле, емпатија није надоградња људскости — она је њен стуб”.

Међутим, и емпатија може да се дерегулише, да се поремети тако да удара у погрешном смеру. Еволутивно гледано, Сад напомиње да је сасвим природно и чак неопходно да више бринемо о сопственој деци него о деци на другом крају света, више о сопственој заједници него о непознатима. Ово није хладноћа — то је управљање ограниченим ресурсима, укључујући и емоционалне.

Проблеми почињу када прогресивна идеологија тај урођени компас преокрене наопако: када права бескућника који конзумира дрогу на дечјем игралишту постану важнија од права деце да се играју; када права једног трансродног спортисте системски прегази права стотина биолошких жена које су годинама тренирале за такмичење. Нико не оспорава да трансродне особе имају право на достојанствен живот слободан од дискриминације, каже Сад — али права једне особе не могу и не смеју аутоматски бити важнија од права свих осталих.

Разговор се неизбежно спушта и на конкретну политику. Сад, као Канађанин који нема право гласа на америчким изборима, то напомиње са дозом ироничног хумора — али га то не спречава да анализира изборну динамику кроз призму еволуционе психологије. Предизборни слоган радости и наде Камале Харис, каже он, функционише по истом механизму као врач који у шољи испијене кафе чита „видим радост у вашој будућности“: довољно је неодређен да свако пројектује своје најдубље чежње. Камала Харис, према Садовој оцени, савршен је пример лидера који активира емоционални, а не когнитивни систем бирача. Без конкретних фискалних политика, без специфичних одговора на инфлацију, без јасних узрочно-последичних ланаца - само „радост“, „нада“, „промена“.

Сад овде убацује детаљ који је у разговору изазвао шок: нацистички покрет „Снага кроз радост“ („Kraft durch Freude“) користио је идентичан емотивни језик да заведе читаву нацију. Одмах напомиње и истиче да између Харисове и Хитлера нема никакве идеолошке паралеле — али механизам манипулације емоцијама је препознатљиво исти.

Разговор дотиче и Канаду, где је Џастин Трудо владао три мандата, и где Сад каже да му свакодневно стижу поруке од Канађана који жале што нису слушали његова упозорења раније. Сад то не говори с тријумфом — говори с тугом научника који је видео образац пре него што се он материјализовао.

На питање о емпатији и себичности — да ли је емпатија у основи увек самоуслужна — Сад одговара примерима из сопственог искуства. Описује како је у Њупорт Бичу пронашао болесно младунче морског лава, којој је особље морског биолошког центра дало име Робин, и како и даље, три хиљаде миља далеко, шаље поруке питајући како је Робин. Нема никакве еволутивне користи од бриге за животињу која га не познаје. Али тај механизам постоји и он је део онога што нас чини људима — све док се не злоупотреби.

На крају, Сад нуди и рецепт — који, како и сам признаје, није брз. Дугорочно решење је инокулација: читање, критичко мишљење, разноврстан медијски јеловник уместо једносмерних река пропаганде с обе стране. Краткорочно: довођење на власт људи који су вољни да направе корените промене у систему који је дубоко инфилтриран идеолошким паразитима.

Читалачку листу заокружује са три наслова: „Потрошачки инстинкт“ („The Consuming Instinct“) за оне који желе да разумеју себе као потрошаче и еволутивна бића, „Паразитски ум“ („The Parasitic Mind“) за оне који желе да се наоружају против идеолошких инфекција, и „Садова истина о срећи“ („The Saad Truth about Happiness“) за оне који траже нешто топлије — мудрост древних Грка, савремену науку и Садов лични пут до смисленог живота.

Док је свет напољу све гласнији и конфузнији, ова емисија функционише као врста интелектуалне прве помоћи — па и ако нисте сигурни ко је у праву, бар ћете знати како да поставите право питање.

др Горан Дejановић